Вермешове идеје чувају се и кроз медаље

Суботица и данас памти, а памтиће, верујемо још дуго, Лајоша Вермеша — великог и смелог визионара који је спорт неговао најбоље што је знао, а знао је и могао много. Кроз некада пионирске идеје поставио је темеље онога што данас називамо „градом спортова”. Сећање на дела, идеје и визију спорта чувају се већ двадесет година и кроз акцију „Медаља Лајоша Вермеша”, а јубиларно двадесето издање промоције најбољих спортиста Суботице показало је како је овај град провео спортску 2025. годину.

Најбољи спортисти у 2025. години

Чланови жирија су јавно, путем страница локалног недељника „Нове Суботичке новине”, давали свој суд о најбољим спортистима и спортским клубовима Суботице. Прво место припало је пливачу Андреју Барни, друго боксеру Марку Пижурици, а треће рвачу Себастијану Нађу — њима су припале Вермешове медаље, док су спортисти пласирани од 4. до 10. места награђени Вермешовим плакетама — четврти је био Лука Церовина (кошарка), пето место су заузели Кристина Боја (једрење на води) и Иван Ердег (дизање тегова), шесто Нина Шабић (гимнастика) и Филип Кулић (гимнастика), седмо Јакуб Зиобровски (одбојка), осмо Виолета Словић (фудбал), девето Даријо Башић Палковић (атлетика), а десето Мелинда Уташи (бокс) и Лука Ћерамилац (тенис).

Андреј Барна био је оправдано одсутан, признање је из руку Викторије Вермеш, чукунуке Лајоша Вермеша примио његов отац Роберт. Оно што је Барну препоручило за прво место јесте свакако освојена титула првака Србије у трци на 50 метара слободним стилом, али не само то — освојио је друго место на УС Опену, друго на чувеном пливачком митингу „Сеттецоли” у Риму, док је у Сингапуру на Светском првенству освојио шесто место, међу 126 такмичара који су почели наступе у квалификацијама. Медаља није била далеко, потврдило је то и време рекорда од 21,44 секунди. То је свакако било и време за медаљу, само је тајминг био мало лошији — такав резултат остварен је у квалификацијама, док је у финалу Барна био тек нешто спорији — 21,60 секунди, па му је медаља овога пута — исклизнула. Од Барне се очекује много и у 2026. години, већ освојио злато на јаком међународном митингу у Сједињеним Америчким Државама, оставио је иза себе освајаче олимпијских одличја, а припрема се и за Првенство Европе које ће бити одржано у Паризу од 31. јула до 16. августа. Након наступа на Олимпијским играма у Токију и Паризу, Барна се нада и трећем представљању на највећој светској смотри спорта, а сви заједно се надамо и медаљи која недостаје.

Гласови жирија поставили су Марка Пижурицу, боксера Спартака на друго место ранг листе. Подсетићемо се да је током 2025. године на јаком турниру у Русији освојио прво место, потом је стигла и сребрна медаља са Првенства Балкана. Највећи успех у 2025. години је сигурно освајање сребрне медаље на Европском првенству за млађе сениоре, односно за такмичаре до 23 године. Годину је испратио освојеном титулом сениорског првака Србије пред домаћом публиком у Суботици.

— Било је доста турнира, доста медаља, доста лепих успеха, а дефинитивно је најбољи резултат остварен на Првенству Европе за млађе сениоре где сам освојио друго место. Жалим мало за шампионском титулом, али то видим и као додатну мотивацију да прошлогодишњи успех позлатим. Припреме су у току, напорне су, јер је свака година све тежа и тежа, нормално, јер су наши захтеви све већи и већи. Значе и овакве награде у Суботици, задовољан сам пласманом на друго место, надам се да ћу и ту својим резултатима и радом заслужити и највеће признање.

Треће место на основу резултата у 2025. години освојио је Себастијан Нађ, рвач Спартака. Као и претходних година био је без премца у својој категорији у Србији — бранећи боје Спартака освојио је прво место на Првенству Србије, био је сигуран ослонац другопласиране екипе Супер лиге, а међународни репрезентативни наступи подвучени су учешћем на Првенству света. Медаља је овога пута изостала, Себастијан Нађ освојио је пето место. Почела је нова сезона, иза Себастијана су добре припреме са репрезентацијом Србије, наступи који обећавају ново дружење у данима када будемо сумирали резултате у 2026. години.

— Ово је за мене велико признање — срећан сам због сваке награде коју добијем, јер она показује да нешто добро радим. Научен сам тако — да вредно радим, јер верујем да је то једини пут у животу, како у спорту, тако и у свим другим областима. Важно ми је да сам међу најбољима, сад, да ли је баш прво, друго или треће место, није толико у овом моменту ни битно — битно је да видим да је пут којим идем добар, да оно што радим даје резултате и да вреди наставити даље. Иза мене је једна тешка, али успешна година, верујем да није мала ствар бити пети на свету. Добра је то прирпема за оно чему тежим — мој сан је наступ на Олимпијским играма у Лос Анђелесу и све ми је тренутно подређено том циљу.

Спорт доступан свима

Ретки су људи као што је био Лајош Вермеш, интригантна личност Суботице и Палића, који је у свом животу повезао 19. и 20. век (1860-1945). Данас нас на Вермеша подсећа његов споменик на Палићу, ретки ће повезати и данашње палићке бисере („Совина кула”, „Вила Лујза”, „Рибља чарда”) са њим, а од 2006. године, кроз акцију доделе спортских награда „Медаља Лајоша Вермеша”, чува се сећање на мецену спорта, туризма, друштвеног живота…

Лајош Вермеш (1860-1945), био је сигурно један од највећих спортских радника, спортских мецена, које Суботица познаје. Вермеш се као спортиста успешно бавио мачевањем, бициклизмом, алетиком, гимнастиком, боксом, био је професор гимнастике у Вишој суботичкој гимназији и Универзитету у Коложвару, оснивач бројних спортских такмичења, друштава и тренер. Често је био називан „краљем свих атлета”, а на његовој визит-карти писало је да је власник „35 титула, 15 пехара, 250 медаља, 140 ловорових венаца, 120 диплома…”

Ипак, Лајош Вермеш је најпознатији као оснивач „Палићких спортских игара”, које називамо олимпијским, јер је управо олимпијски дух античке грчке водио Вермеша кроз његов спортски рад. Прво спортско такмичење је на Палићу одржано 26. августа далеке 1880. године, када је основано и „Суботичко гимнастичко друштво”, чији је председник био Нандор Вермеш, брат Лајоша Вермеша. Прве дисциплине на такмичењу биле су рвање, скок удаљ и бацање кугле. Годинама касније такмичење се развијало, број дисциплина повећавао, а остаје забележено и да је спортским догађајима присуствовало и по 10.000 гледалаца.

Вермеш је, између осталог, заслужан и за изградњу бициклистичке стазе која је 1884. године била прва такве врсте у овом делу Европе, иначе после Лондона и Лајпцига трећа у Европи. Бавио се истраживањем античких олимпијских игара, одакле је вероватно добио више идеја које је спровео на Палићким спортским играма. Између осталог, он је још као шеснаестогодишњак отпутовао да нађе антички кип бацача диска, узео мере, и у Суботици, у „фабрици гвожђа” направо диск који је коришћен у спортским играма.

Унук о деди

Како је пре неколико година причао Михаљ Вермеш који је за живота подржавао ову акцију, иначе унук Лајоша Вермеша, љубав према спорту почела је од малих ногу.

— Љубав према спорту мом деди је усадио његов отац. Он се бавио „аристократским спортовима”, био је добар ловац, организовао је ловачке вечери… Деда је, насупрот њему, имао другачију спортску филозофију. Био је става да спорт треба да буде доступан свакоме, да буде у „дневном боравку” сваког човека. Узимајући у обзир то време, а посебно сталеж из кога је долазио, била је то напредна мисао, што би се данас рекло „европско размишљање”. Спорт му је значио све, за славу спорта је био спреман да све жртвује. Често је знао да каже да се са спортом верио у најранијој младости, те да му је остао веран целога живота — говорио је Михаљ Вермеш.

Није тајна да је Лајош Вермеш био надахнут олимпијском идејом античких игара, па му је тако и сазрела идеја да на Палићу, заједно са братом Нандором, братом од стрица Белом, и пријатељем Николом Матковићем, организује Палићке спортске игре, 26. августа 1880. године. Вермеш је био спортиста, организатор, али и мецена ових игара. Како је написао др Бранко Мркић, професор на Факултету физичке културе у Новом Саду и истраживач спорта, временски период од 1880. до 1914. године био је златно доба за спорт. Спортска јавност је пратила игре на Палићу, а најпознатији спортисти Европе су долазили на ова такмичења.

Вермеш је Палићу и Суботици оставио бројне спортске објекте, а у то време ова регија се налазила испред многих познатијих градова.

— Грађени су значајни спортски објекти, 1884. године атлетска стаза обима 225 метара, са околним трибинама, а била је то прва затворена арена у тадашњој Аустроугарској. Године 1892. изграђена је „Совина кула”. Деда је уложио милион тадашњих форинти, поређења ради, један службеник је годишње зарађивао 300 форинти. Својој мајци је изградио „Вилу Лујза”, себи „Вермешову вилу” (на чијем месту је данас „Еко центар”). Данашњи ресторан „Рибља чарда” је била сала за физичку културу, а „Совина кула” је обезбеђивала бесплатан смештај за 60 спортиста. Како пишу тадашње новине, било је петнаест објеката у служби спорта.

Како то нажалост бива, велика улагања у спорт, али и тежња да се даље развија спортско-друштвено-туристички живот Суботице и Палића, значајно су пољуљали Вермешово финансијско стање. Прича човека који је уложио изузетна средства у спорт и спортску инфраструктуру, „ничим изазван и натеран”, има сетан крај.

— Деда је желео да се омасови и олакша долазак гостију, па је имао идеју да се успостави трамвајски саобраћај између Суботице и Палића. У тај посао је уложио огромна средства, био је преварен, па је и банкротирао. У 76. години живота дао је један велики интервју за тадашње новине који завршава његовом изјавом: „Некада сам био јако богат човек, много сам уложио у Палић и спорт. Огромна средства сам уложио у успостављање трамвајског саобраћаја и на овом послу сам изгубио све. Сада имам само здравље”, а потом је извадио из џепа једну карту и показао је. Била је то карта за трамвај, који је у међувремену и успостављен, која му је омогућавала да док је жив путује бесплатно — додао је Михаљ Вермеш и истакао захвалност локалној самоуправи у Суботици која је 2004. године подигла споменик Лајошу Вермешу који стоји покрај „Совине куле”, која и даље чека обимно реновирање и проналажење праве намене.

Прича која се наставља

Највредније признање — велику прелазну медаљу намењену најбољем спортисти уручила је Викторија Вермеш, чукунунука Лајоша Вермеша. Акцију која чува спортско наслеђе породице која припада, прати и радује се прилици да може да учествује у њој.

— Срећна сам што могу да наставим традицију своје породице. Мој чукундеда Лајош Вермеш био је визионар спорта и организатор првих Палићких олимпијских игара. Имао је вредне идеје у спорту које су биле веома напредне, поготово за то време. Мислим да је оставио велики траг у историји целе ове регије. Заиста сам поносна на све оно што је мој предак урадио за спорт — истиче Викторија.

Уз Викторију су били и њени млађи брат и сестра, Виктор и Виолета Вермеш. Они су заједно уручили медаљу за најбољи спортски клуб године Клубу дизача тегова Спартак.

— Сигуран сам да није било лако доћи до ове награде, јер у нашем граду има много успешних спортских колектива. Ипак, мислим да смо је искрено заслужили. Прошле године освојили смо прво место у екипном пласману у свим узрасним категоријама у мушкој конкуренцији, у дизању тегова, сениорска титула нам је јубиларна — двадесет и пета. Имали смо три такмичара на Европском првенству, у три различите узрасне категорије. Мислим да можемо бити апсолутно поносни, а ова награда нас додатно мотивише да у 2026. години покушамо да постигнемо још боље резултате — истакао је Ервин Рожњик, тренер КДТ Спартак.

Иза акције „Медаља Лајоша Вермеша” стоји, као организатор, Никола Стантић, спортски новинар, Спортско-рекреативно удружење „Вермеш 1860”, подржана је од Града Суботице, Спортског савеза Суботице, пријатеља и донатора, а својеврсној прослави спорта и евоцирању успомена на великог визионара присуствовалли су и Срђан Самарџић, помоћник градоначелника Суботице, Наташа Алексић, чланица Градског већа Суботице задужена за спорт, Сретен Дамњановић, председник Спортског савеза Суботице, Атила Кикић, председник Скупштине Спортског савеза Суботице, Дејан Вуковић, генерални секретар Спортског савеза Суботице, Александар Матковић, председник Надзорног одбора Олимпијског комитета Србије, Милан Вучковић, председник Спортског друштва железничара „Јован Микић Спартак”…

Реализовано у оквиру пројекта „Чувамо ћирилицу” који је суфинансиран из буџета Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

Акција чува сећање и на Михаља Вермеша, унука Лајоша Вермеша, кроз признање које се додељује за вредне јубилеје и посебне успехе. Меморијално признање уручила је др Гордана Вермеш, супруга Михаља Вермеша, а признање за 2025. годину примио је Милан Вучковић, председник Спортско друштва железничара „Јован Микић Спартак”. Кроз акцију се додељује и Меморијално признање које чува сећање на малог Луку Андрашића, некада талентованог стонотенисера који нас је прерано напустио. Добитник за 2025. годину је Лука Видовић — начинио је спортски подвиг године као такмичар у стоном тенису освојио је две титуле првака Балкана за особе са инвалидитетом. Признањем га је даривао Лукин отац Слободан Андрашић.