И овогодишњи „Супер Енпи куп“ у каратеу, иначе двадесет и седми по реду, потврдио је оно што се зна већ три деценије – Суботица јесте град спортова, град каратеа, али и град који представља плодно тло за вредне идеје. Тако нешто је препознао и Милорад Ћопић – он, истина, није рођен у Суботици, али је брзо препознао да је град на северу Бачке кадар да изнесе вредне идеје које доносе бољитак каратеу, спорту уопште, на крају крајева и самој Суботици која из године у годину сјајно угости и лепо испрати све оне који су се окупили око спорта.
Од старта је – супер
По доласку у Суботицу, како истиче Ћопић на почетку разговора за наш магазин, оваквих масовних трунира, који окупе и преко 1.000 учесника, једноставно није било.
— Већ се не сећам да ли је то било 1997. или 1998. године, али није толико ни важно, када сам дошао у Суботицу, врло брзо сам осетио добру спортску енергију и уз подршку Туристичке агенције „Компас” направили смо „Компас куп” у сарадњи са Драганом Малагурским. Сећам се, ишли смо прво на неко такмичење у Мишколц, и када сам видео спортски догађај који окупља око 5.000 учесника, све је било јасно. Тај турнир је врло брзо прерастао у „Супер Енпи” куп који траје, ево, већ 27 година, односно од 1999. године, када сам и основао Карате клуб „Енпи”. Нисам се много двоумио око имена такмичења — желео сам да се одмах на почетку створи неки „бренд”. Сећам се да су ме зезали, да сам превише амбициозан, али се на крају стварно показало како је то такмичење — супер.
Као врсни каратиста, касније и тренер, Ћопић је рано препознао своје организаторске способности. Тешка ситуација 1993. године није била наклоњена спорту — бар се тако мислило.
— Тада сам организовао први „Куп Републике Српске”, на Видовдан 1993. године и било је то прво спортско такмичење у том периоду. Окупио је преко 400 такмичара, сећам се да је хала била препуна, и напољу су многи остали, сигурно њих 1.500 је чекало да уђе. Имали смо и госте из иностранства, припаднике УН — то је било нешто невероватно за ратне услове. Тада се већ видело да можемо нешто да направимо и то је у мени покренуло ту стваралачку и организаторску енергију.
Први „Компас куп” имао је око 660 такмичара — такав успех је само потврдио поменуту стваралачку енергију и организаторске способности.
— То сигурно није мала бројка, поготово за то време. Дошао сам у Србију, нисам познавао никога и направио такмичење које је тада било међу највећима у тадашњој Југославији. Већ следеће године број је растао, брзо смо дошли до 1.000 па и више такмичара.
Бележе се и похвале и примедбе
Када се организује једно такво масовно такмичење, изазови, верујемо постоје — и када се нешто организује први пут, па и када се стекне рутина. Свакој организацији се прилази пажљиво и студиозно.
— Најважније је да сви буду задовољни и да све функционише како треба. Наравно, увек неко има неку замерку, али ја сваку примедбу запишем да је исправимо следеће године. Исто тако бележим и оно што је било добро, да то поновимо. Тако смо из године у годину напредовали и данас нам није проблем ни 1.500 па и 2.000 људи у сали, све иде рутински. Искуство се скупља и „архивира” током целог живота. Иза мене је низ такмичења, били смо на највећим наступима широм света, а осим спорта и форме такмичара увек остане времена за посматрање. Кад год идем на такмичења у Немачку, Француску, Италију, седим мало и на трибинама и гледам како они раде. Све што видим да је добро, пренесем код нас.
Ћопић додаје да организација увек може да расте, да се сви усавршавају, али да, ипак, постоје одређени ограничавајући фактори.
– Једино ограничење је Хала спортова – мала је. Зато више не идем на масовност као раније. Да објавим свима у Европи, дошло би и 5.000 људи, али то не можемо да примимо. Око 1.200 је неки максимум.
Организатори, спортисти, судије, доктори…
Међу учесницима су гости из земаља региона, али и шире, из целе Европе, а међу свима њима посебно место има домаћи „Спартак Енпи”. Овај клуб је увек последњи на представљању и свечаном дефилеу. И то је једна лепа прилика да се на делу виде најбољи такмичари, али и да се они најмлађи и са значајно мање искуства опробају на једном великом такмичењу.
— Заиста се трудимо да изведемо што више наших такмичара, посебно млађих. Имамо 30 година континуитета и многи своју каријеру почну баш на „Супер Енпи купу”. Правимо категорије тако да деца могу да освоје медаљу и да добију мотивацију. Те прве медаље на тако великим такмичењима су за децу нешто посебно — онда виде да оно што раде на тренинзима и те како има смисла.
Осим што је лепо видети децу из домаћег клуба на татамијима, лепо је видети и некадашње чланове „Спартак Енпија” у улогама тренера, судија, делегата, лекара, али и такмичара у старијим категоријама.
— Да, и то је јако важно и то нам је циљ, да те људе окупљамо и након те каријере која траје током младости. Готово сваки сегмент можемо да покријемо са нашим члановима — у њих имамо поверење, свако има своја задужења, знам да ће их одлично обавити, и онда је и мени лако да све добро организујем. Моји тренери — Владан Грбић, Милан Ћопић, Милан Поледица — они су моја десна рука, да не заборавим Југослава Цвијина који је урадио велики део посла. И наравно, много људи из клуба који раде у позадини, не могу ни све да их набрајам, сигурно ћу некога заборавити.
Нови садржаји и ове године
„Супер Енпи куп” је током година добијао и нове садржаје, а ове године је представљен — инклузивни карате.
— То је сегмент са којим сам се сусрео прошле године. Знао сам да постоје пара-карате такмичења, али нисам знао да постоји Светска карате организација која окупља те спортисте — ступио сам у контакт са Ериком Бортелсом из Белгије који је води са специфичним програмом. Окупља преко 60 држава и то је сада већ врло озбиљна прича. И спорт је опет ту да помогне да се неки проблеми премосте. Имали смо пример детета са аутизмом које није могло да научи ни прву кату. И било је неко такмичење у Шапцу, почетни ниво, где буквално сви освајају медаљу. Повели смо и њега, одрадио је како је знао, а освојио је медаљу. И то је изузетно стимулативно деловало на њега — толико да је за седам дана научио три нове кате. То показује колико то може да помогне у развоју деце са проблемима. И наши спортисти су сјајно реаговали на овај сегмент и када смо позвали добровољце да се пријаве и помогну у релизацији тог дела „Супер Енпи купа”, све је било невероватно брзо попуњено.
Карате и „на рецепт“
Карате је, како додаје Ћопић, спорт за цео живот, у ствари, карате није само спорт, него је и стил живота, односно, карате је пут да се једна млада особа, човек, оствари и на другим пољима.
— Радујем се свакој медаљи коју остваре наши спортисти, било да је то признање са Првенства света, Првенства Европе, Првенства Србије, или неког мањег такмичења, али се радујем и неким другим стварима. Наши бивши такмичари, прваци Европе и света, у међувремену су завршили престижне факултете, постали лекари, професори, проглашавани су за најбоље ученике на својим факултетима… Карате развија особу и физички и ментално — дисциплину, фокус, карактер… Доста деце нам долази управо на препоруку лекара — а данас је много деце са лошим држањем. Није случајно што спорт, посебно карате, помаже данас деци — он је добар за развој фокуса, дисциплине, али је и добра база за многе друге спортове. Тако нешто видимо када радимо са малом децом и када она крену у школу — види се рад у каратеу, лакше им је да прате наставу, да буду фокусирани. Имали смо много примера деце која су касније успешна и у другим спортовима управо због базе коју су стекла код нас. Тако су, на пример, браћа Глигорић након каратеа прешла на бокс и за три месеца су стекли статус репрезентативаца, Бојан Рашковић је од каратисте постао један од најбољих пливача, Стефан Пот је постао кошаркашки репрезентивац, Немања Ћаласан је остварио професионалну фудбалску каријеру — када наш каратиста пређе у неки други спорт — зачас буде међу најбољима.
Карте, како додаје Ћопић, има нешто што већина спортова нема, зато би га лекари и могли исписивати – „на рецепт”.
— У каратеу се бориш и бавиш сам са собом — сам себи си највећи противник. То је индивидуални спорт и ту нема изговора, нема да ти је неко додао, или није, па је крив. Најважније је да победиш себе. То је много тешко, али је то и оно што ти даје највећу вредност. Зато је увек боље почети са неким индивидуалним спортом и ко прође ту школу, лакше ће се уклопити у неку другу средину и други спорт.
Када је нешто успешно, увек се поставља питање — како подићи ниво организације, који су правци развоја.
— Сигурни смо да можемо да окупимо и значајно више учесника, али би онда „Супер Енпи куп” морао да траје два-три дана. Једноставно, такав је капацитет Хале спортова. Но, онда улазимо у проблем са заузетошћу Хале, користи је велики број спортиста… Једне године смо направили турнир са 1.800 учесника, али смо тада имали борилишта и у великој и малој сали, па још и четири борилишта у сали за стони тенис… — додаје на крају Милорад Ћопић, оснивач и први тренер Карате клуба „Спартак Енпи”.
Антрфиле
Како лети ластавица?
Постављамо и питање – одакле „Енпи” у називу суботичког клуба?
— Назив потиче од једне кате која се тако зове, а у преводу је то — ластавичји лет. Како ластавица лети, горе-доле, тако је и у животу. Некада нисам ни сањао да ћу једног дана живети у Суботици и да ће ми живот донети оно што је донео — баш као што ластавица лети…
Реализовано у оквиру пројекта „Чувамо ћирилицу” који је суфинансиран из буџета Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
