У Суботици се развија једна заиста лепа одбојкашка прича — у време писања овог текста одбојкаши Спартака су се с правом „шепурили” са врха табеле Супер лиге Србије — одиграли су петнаест такмичарских кола, забележили су дванаест победа, у леђа су им гледале екипе Црвене звезде, Радничког, Карађорђа, Војводине…, а обезбеђено је и место у финалу Купа Србије. Наравно, израз „шепурити” је овде само да се улепша већ лепа слика — Голубови су свој низ градили на „рударском” раду, поштеним играњем на терену, спортским понашањем, али и великом енергијом коју улажу у сваки поен.
Озбиљност и амбициозност Управног одбора Мушког одбојкашког клуба Спартак, значајну традицију одбојке у Суботици и неоспорни квалитет у редовима Суботичана, сјајно је повезао јунак наше приче – Александар Митровић. Са 43 године се сврстава у групу млађих тренера, по енергији коју носи могли бисмо да кажемо да би лако могао да се уклопи и на терен, а по ставу да сваког дана много учи, од колега, па и играча, свакако међу спортске стручњаке који обећавају.
Искра са ТВ екрана
Митровић истиче како је као основац био добар у спорту, да је био члан више спортских секција, „лежали” су му спортови са лоптом, а за одбојку се заинтересовао гледајући дерби Црвене звезде и Партизана, односно Партизана и Војводине.
— Свиђао ми спорт, знао сам да се зове одбојка, али ништа више од тога. Опчинили су ме скокови, ударање, једна експлозивност. Питао сам оца да ми објасни како се освајају поени, није знао да ми каже, после сам питао и ујака… Имао сам срећу да је моја основна школа у то време била најбоља у граду што се одбојке тиче. Постојала је секција, водили су је сјајни професори и када је једног дана дежурни ученик дошао да прочита обавештење да почиње нови циклус секције, одмах сам се пријавио. Идеја је била само да научим правила, али сам спорт заволео и остао. Сећам се и великог школског финала на нивоу Крушевца, све се дешавало пред пуним трибинама, стигли смо и до првог места…
Као талентовани спортиста Митровић је био и средњи блокер и дизач, а онда је стигла криза — 1999. година и бомбардовање. Сезоне су прекинуте, тренинзи, али не и за нашег саговорника, тада момка од шеснаест и по година.
— Трчао сам, радио склекове, чучњеве… Сећам се да сам и гурао неки ауто на некој малој узбрдици — мрак, десет сати увече. Десило се да се отворила једна теретана — а ја право у њу. Радио сам, нешто на своју руку, нешто сам гледао друге како раде. И када је дошло време да крену тренинзи у сали, био је то јун, чини ми се — и деси се да први пут скочим на тренингу и дохватим врх антене — ничим изазван. Био сам у шоку, а сећам се и израза лица мог првог тренера Зорана Зенића, како ме је погледао и почео да се смеје. После тога сам прешао да играм примача, а на тој позицији сам се задржао до краја каријере. Све је ишло некако спонтано, али је битно било да сам са седамнаест година био у првој постави — играли смо тада Прву Б лигу. То ми је била некаква „одскочна даска”. Схватио сам шта је то што желимо, пронашао сам нешто у чему сам добар и нешто што волим да радим.
Одбојку је Митровић живео сваког дана, па и није чудо што је постао јуниорски државни репрезентативац.
— Док су родитељи схватили шта ја тренирам, да ли је то фудбал, рукомет, одбојка или кошарка, ја сам већ добио позив за јуниорску репрезентацију. Сећам се оца и мајке, радили су у Крушевцу у болници, па су познавали много људи, и долазили су им многи и честитали, а да они баш и не знају много о томе шта ја тачно играм. Дођем кући, они ме питају: „Да ли си дао неки гол?”. „Нема голова”, кажем ја, а онда следи питање: „Па добро, да ли си дао кош?” Било је то друго време, али сам им захвалан на храбрости да пусте дете да тренира, да будем професионалац.
Од Крушевца до Француске
Професионална играчка каријера водила је Митровића од Крушевца до Партизана, потом и у Италију, Турску, Пољску, Русију, Аргентину, Уједињене Арапске Емирате, а затим и у Француску у којој је био од 2013. године до момента када је завршио играчку каријеру. Док је учио одбојку, учио је и како се постаје професионалац.
— Све у животу мора да се научи, и елементи игре, али и како се постаје професионалац, и никада се све не научи, него се само надограђује. Основа је да знаш када лежеш, када се будиш, када одмараш, када тренираш. Нисам имао проблема са организацијом времена, али није било ни зимовања ни летовања, ни на екскурзије нисам ишао, па ни на велику матуру. Данас је професионални живот компликованији, стално стижу нове информације, нова сазнања, али једно остаје исто — за било какав резултат мора да постоји нека жртва. Да ли је то друштвени живот, породица, школа, али се за све опет може пронаћи места. И наравно, остаје исто да бити професионалац не значи само одрађивати ствари, него све што радиш мора бити квалитетно. У мојој глави је тако, ако перем судове, онда их перем најбоље што могу, ако тренирам, онда то радим најбоље што могу. Тренинг траје 24 сата, поготово за тренера.
Оно што је за спорт карактеристично, то је један посебан осећај, једна посебна енергија која влада на терену.
– Никада нисам, ни као играч, а ни као тренер, устао и пожелео — само да данас немам тренинг. Има, наравно, ситуација када сте уморни, без воље и енергије, а онда се, како се приближавате некој сали, неком терену, развија неки сасвим други поглед на тај дан. Пробуди се нека нова енергија, оно што је било се заборави и све се окреће другачије.
Крај играчке каријере је већ био везан за почетак тренерске. Све се дешавало у Француској, по плану — у 38. години.
— Некако сам зацртао себи да ћу да играм до 38. године и тако је било. Зашто — искрено, не знам. Није био ни неки јубилеј, него тако — и то се још поклопило са короном. Остварио сам се као играч, као супруг, као родитељ троје деце, имам две ћерке и сина. Нисам био одлучан у томе да ћу да останем у спорту, покушао сам да радим нешто друго, да будем „модеран”.
Не може без хале, лопте, спорта и стреса
Кратак период без спорта га је подсетио зашто воли спорт без кога није могао.
— Мислим да је тај стрес, односно та енергија, нешто што највише волим. За време тренинга, пре и после, за време утакмице, после утакмице, па једном добијеш и не можеш да заспиш од узбуђења, па онда изгубиш, па не спаваш. И тако, из круга у круг. На то сам се „навукао”, то ме „ради”. Волим одбојку, уживам у одбојци, па још сам и плаћен за то — не може бити боље. Та транзиција из играча у тренера је била некако спонтана. У разговору са играчима и тренерима последњих 4-5 година играчке каријере добио сам савете да би требало да останем у спорту. Долазили су ми играчи да причам са њима, да их саветујем, као искусан играч, капитен. Све је ишло како треба, иде и данас. Имам 43 године, и даље сам млад тренер, није ме срамота да кажем да нешто не знам, да ми треба помоћ, да питам.
После више од десет година проведених у Француској чинило се да ће и тренерска каријера моћи да се развија у таквој средини. Но, компликовани пут до професионалне лиценце која би омогућила рад у сениорском тиму, или бар са јуниорима, некако је Митровићу показао смер ка Србији. „Пробио је лед” у Такову, био је део стручног штаба јуниорске селекције Србије, а онда је стигао позив из Спартака.
Бајка у Спартаку
Преузимајући Спартак у завршној фази прошле сезоне, Митровић је имао прилике да се припреми за прелазни рок, летњи циклус и нову сезону у којој љубитељи одбојке у Суботици искрено уживају у једној правој бајци.
— Било је ту доста играча за које сам желео да остану, али њихов останак није био на мени. На њима је било да виде шта желе, како и са киме могу да се договоре о наставку каријере, доста њих је у Спартаку већ било 4-5 година и некако је било нормално да потраже нешто ново. Кренули смо у процес стварања новог тима, уз фантастичне људе, Лазара Марковића, Тихомира Бањанина. Наши договори су се брзо завршавали.
Занимљиве су приче око ангажовања страних играча — боје Спартака бране Сем Лео Фловердаy из Аустралије и Јакуб Зиобровски из Пољске — играчи који праве разлику на терену.
– Волим елемент романтике у свему што радим, мора да постоји нека емоција, неки разлог, а тако се погодило и овде. Имао сам срећу да сам током каријере играо свуда по свету и да сам упознао много људи. Ти када видиш нечији видео, видиш најбољу верзију — Сем по том видеу није био најбоља опција, био је међу три прва „пика”, али сам имао срећу да могу да се распитам о њему и добијем информацију „из прве руке” о играма у Аустралији, али и са колеџа у Канади. Били су то људи којима верујем, људи од којих могу да научим. Знали смо шта тражимо и шта да питамо, па смо се за њега и одлучили. Што се Јакуба тиче, наравно, нисмо гледали само њега. Добио сам број телефона, јер увек желим да поразговарам, да чујем глас. Рекао ми је да је из Жешова, где сам играо две године, и да ме познаје — рекао је да ми је, као дечак, додавао лопте и да ме памти по дужој коси. Одмах сам му рекао: „Примљен си”. Све што сам у животу научио, научио сам кроз одбојку. Не само о игри и спорту, него је цео мој развој, социјални, ментални, културни, ишао кроз спорт. И када доводим играча, желим да то буде играч који је пример, од кога могу и ја нешто да научим, али и његови саиграчи, садашњи и будући. Са Јакубом је довољно да ћутите и учите — да крадете то знање. Ако си паметан и гледаш шта ради и како ради, напредоваћеш. И то је веома битно јер, осим онога што даје на терену, играч мора да буде и пример и мотивација за генерације које су око терена. То, наравно, важи и за Симића, Милутиновића…
Увек је најбитнија — следећа лопта
Спартак је играма на терену, једном заразном енергијом и „хемијом”, прави хит ове сезоне у Супер лиги Србије.
— Радимо увек да унапредимо игру и увек нам је најбитнија она следећа лопта, а не промашај или грешка раније. Желим да играчи у моменту када направе грешку схвате где су погрешили и да се одмах исправе. Када се то тако намести, онда не постоје лимити. Не губиш време, не питаш се шта си погрешио, не треба ти потврда целе хале да си ти и даље играч који чини разлику. Једноставно, идеш даље.
Поглед на табелу, верујемо, прија. Ипак, стиже и занимљив одговор Митровића.
— Нисам гледао табелу, доскора нисам ни знао да смо први, док ми директор Бањанин то није рекао, после лигашке утакмице са Звездом. Сада и даље не гледам табелу, али знам да смо први. То не сме да нас завара, чврсто стојимо на земљи и идемо из утакмице у утакмицу.
За крај питање – шта даље?
— Све ми је у овом моменту везано за Спартак. Прво да завршим ово што сам почео, лако ћемо даље. Та анксиозност је најгора, ти размишљаш о томе шта ћеш да радиш за две године — дај да прво видимо шта ћемо да радимо на следећем тренингу, како ћемо да одиграмо следећу утакмицу. Дакле, корак по корак. Ако вредиш, препознаће те и онај из Тунгузије, па и онај ко је поред тебе. Учим полако, нисам свемогућ, нисам „посисао” сву памет света, учим свакога дана, учим од својих играча.
По ономе што се може видети ове сезоне, Голубови сигурно неће бити „летњи хит”, нити ће њихова песма трајати једно лето, као што, верујемо, Александра Митровића чекају лепи тренерски дани.
Реализовано у оквиру пројекта „Чувамо ћирилицу” који је суфинансиран из буџета Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
