Капитенска улога у Кошаркашком клубу Спартак Офис шуз поверена је ове сезоне Данилу Николићу – и то није случајно. Са значајним кошаркашким и животним искуством, са истакнутим спортским и људским квалитетима дилеме није било – амбициозни кошаркашки пројекат на паркету на терену води играч који и те како има искуство играња АБА лиге (има и статус шампиона у сезони 2027/2018), али и играња најјачих клупских међународних такмичења попут Евролиге, Евро купа, а сада и Лиге шампиона.
Од идеје до реализације
Оно што је у Суботици почело као смела идеја, развија се као успешан пројекат — кошарка се на север Бачке вратила на велика врата, Хала спортова је поприште дуела са најпознатијим екипама из Србије, региона, али сада и целе Европе. И у свему томе се провлачи једна нит која уплиће сваки чинилац Спартака, рачунајући и оне на терену и оне поред њега. Зато некако и није било чудо када је Данило Николић прошле сезоне, као играч са кошаркашким „именом и презименом“, постао део лепе суботичке спортске приче.
— Из Лиможа сам дошао у Спартак, и док сам био у Француској, играо сам са Немањом Ненадићем. Доста смо коментарисали како је Спартак почео добро да игра, а тада је и Немања Гордић био већ у Суботици и баш смо причали како се у Суботици развија један озбиљан пројекат. И онда је прво уследио контакт са тренером Владимиром Јовановићем — представио ми је шта у Спартаку желе од мене, како то све треба да изгледа. Искрено, видео сам себе одмах у тој причи, али сам још хтео да се распитам на неколико места. Звао сам Гордића који ми је рекао све најлепше о клубу и тренеру, а Спартак је онда био лака и логична одлука.
Почетак прве сезоне у табору Голубова баш и није ишао по плану. Спартак није био успешан на квалификационом турниру за Лигу шампиона, уследио је пораз у Подгорици (СЦ Дерби), па у Суботици (Партизан), а меч против Крке у Словенији био је као – бити или не бити.
— Против Крке је била једна невероватна утакмица, где сам и ја доста допринео да „помогнем” противнику да нам направи проблем. Испоставило се да нам је та утакмица била прекретница, одлично је тада одиграо и Рашир Болтон који је практично сам добио ту утакмицу, а после тога је све некако кренуло набоље.
Заслужено међу најбољима у регији
Било је и након Крке и победа и пораза, али су Голубови показали да нису случајно у друштву најбољих екипа регије, да имају довољно кошаркашког талента, али и спортског карактера. Уосталом, показао је то и крај сезоне, како у регионалном такмичењу, тако и у КЛС-у.
— Остварили смо прошле сезоне наше циљеве, ушли смо у плеј-оф АБА лиге, ушли у финале Кошаркашке лиге Србије и поставили смо себи неки стандард.
Постављене стандарде ваљало је надоградити у новој сезони. Екипа је доживела промене, али је језгро остало исто, а формирано је, не случајно, између осталог и око Николића. Нова сезона носила је нове изазове, успех сам себе надограђује, па је тако и успешна сезона била надограђена — наступом у ФИБА Лиги шампиона (БЦЛ).
— Уз обавезе у АБА лиги стигао је још један изазов, то је неким играчима била новина, а доста се разликује ситуација када играте само једно такмичење и када се борите на два фронта. Другачије су припреме за утакмицу и за све треба навикавање. Мислим да смо добро почели сезону, да смо се брзо снашли и са изазовима у Лиги шампиона, и било је до сада доста разлога за задовољство. Три године нисам играо паралелно два такмичења, сада сам се вратио у такав ритам и то је баш разлика — као небо и земља. Више нема прилике да се „ресетује” глава, да се направи неки дан паузе, без тренинга, без састанака. Овако, одиграте утакмицу и већ креће опоравак, па теретана, скаутинг, видео, тренинзи… Нема много прилике да се размишља, да се прослављају победе нити да се тугује након пораза. Више ми, морам да кажем, тако и прија. Јер, стиже увек нова прилика да се игра, да се ухватиш укоштац са новим изазовима.
На просторима у регији где је менталитет такав да се победе прослављају еуфорично, а порази посматрају као трагедија, можда је и боље да је период између две утакмице што краћи.
— Код нас на овим просторима постоји специфичан менталитет, али и јак карактер. Деси се да се порази прихватају трагично, али то није решење када си у игри. Ево, и сада смо везали два пораза у АБА лиги, против Илирије и Босне на гостовањима, нисмо тако нешто очекивали, верујте, није нам лако, али стижу нове утакмице.
Утакмице у којима се „расте”
Оно што је додатно појачало „апетите” свих оних који су уз Спартак јесте сјајан старт нове сезоне. Везали су Суботичани победе у АБА лиги, у Лиги шампиона су били бољи од Ле Мана и Бенфике… Међу победама су се истакле оне извојеване у драматичним завршницама утакмица против Будућности, Ле Мана и Црвене звезде.
— Такви мечеви дефинитивно много значе, јер када добијете три такве утакмице у једном кратком периоду, значајно подижете самопоуздање. Но, и у другим утакмицама, и када се изгуби, доста се научи. Јер спорт није само победа, постоји и друга страна, и не сме бити никаквог опуштања, а ни победе и еуфорија не смеју да те понесу превише.
У лигашком систему свака победа доноси исти број бодова, али не може се избећи прича о кошарци, а да се не спомене сјајна победа Спартака против Црвене звезде. Уосталом, када једна екипа четири пута узастопно савлада екипу из Евролиге, онда се већ не може говорити о случајности…
— У сваки меч улазимо са намером да победимо, без обзира на то да ли је са друге стране Црвена звезда, Будућност или Илирија… Желимо да се покажемо што је боље могуће. Успели смо у томе и против Звезде, победили смо их, ево, већ четврти пут, и тако нешто значи на пољу самопоуздања. Надам се да ће такав низ и да се настави.
Нова сезона у АБА лиги је донела и нови формат такмичења, више је екипа, прва фаза носи надметање у две групе… Без обзира на то, амбиције у Спартаку се не мењају…
— Пре него што је почело такмичење, нисам знао шта да очекујем, као ни многи, вероватно. Требало би да прође пуна сезона да могу нешто да кажем, јер је у овој фази све још слично као прошле године. Што се наших планова тиче, дефинитивно то је поново плеј-оф. Неће бити лако, рекао бих да ће бити теже него прошле сезоне, више је екипа, а чини ми се да је цело такмичење још квалитетније. Нека плеј-оф буде циљ, а све остало више од тога је добродошло.
Суботица за пример
У Суботици је много урађено по питању квалитета оних који носе игру на терену, по питању струке, али и по питању услова за оне који у спорту уживају из недеље у недељу. Публика препознаје све оно добро што је „ресет суботичке кошарке” донео за спорт на северу Бачке.
— С обзиром на то да сам играо у околностима када публика уме да буде баш бучна, могу да кажем да ми је пријао долазак у Суботицу. Овде је некако породична атмосфера, али када треба и када се утакмица „ломи”, наши навијачи то препознају и умеју да подигну атмосферу. Дефинитивно нам они помажу у тим моментима. Често коментаришем са колегама како се у Суботици срећемо са нечим што је реткост на нашим просторима. Да ме неко не схвати погрешно, али ово је права атмосфера која би требало да краси сваку спортску утакмицу, да публика подржава свој тим. Да нема увреда, псовки, претњи, погрдних порука ка другој страни. Ово је дефинитивно леп начин да се види каква се слика може послати са једне спортске манифестације.
И биће, сигурни смо у то, у Суботици још победа и пораза на терену, али смо и сигурни у то како је кошаркашка прича, можемо је назвати и спортском бајком, и те како могућа!
Из копачки – у патике
Са Данилом Николићем разговарамо у моменту када његова спортска прича има своје јасне обрисе, заплете, оне на терену и ван њега, резултате у спортској опреми Будућности, Меге, Билбаа, Дижона, Саратова, Мурсије, Лиможа и Спартака, па и репрезентације Црне Горе. Крај је, уверени смо у то, још далеко, али, какав је био почетак?
— За мој почетак бављења кошарком заслужна је старија сестра — она је имала 10 година (ја сам две године млађи) и пратила је Будућност. Свиђала јој се кошарка, док сам ја тада још био фудбалер у покушају. Међутим, због ње и висине сам пробао кошарку и тако је заволео. Провео сам две године у КК Јуниор, а потом сам отишао у подгоричку Будућност где сам прошао све млађе селекције и са осамнаест година потписао први професионални уговор — говори Даниловић, па наставља:
— Оно чега се баш сећам из тих дана јесте љубав према кошарци која била неизмерна. Имали смо у основној школи терен за кошарку, где сам проводио баш доста времена. У тим данима је љубав према спорту, поред упорности, била кључна ствар.
Док се данас дечаци из млађих селекција Спартака угледају на Данила Николића, крилни центар Суботичана признаје да је и он имао свог спортског идола.
— У тим годинама сам највише гледао НБА лигу, а Тим Данкан је био играч кога сам посебно пратио. Покушавао сам да вежбам његов шут од табле, то ми је било нешто невероватно. И ти моји први дани у кошарци су ишли уз Данкана.
Реализовано у оквиру пројекта „Чувамо ћирилицу” који је суфинансиран из буџета Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
