Најкраћа атлетска дисциплина често траје краће него што је потребно да човек неколико пута трепне. Али иза тих десетак секунди крију се године рада, одрицања и чекања правог тренутка. Тако трчи и јунак наше приче — Даријо Башић Палковић, атлетичар Спартака. Налази се на корак до рекорда Србије, а да ли ће га и када ће га достићи показаће можда већ актуелна сезона која улази у свој најатрактивнији део. И док се једна трка мери кроз тих десетак секунди, рад који стоји иза такве трке мери се годинама испуњеним радом, одрицањем, стрпљењем и вером да нешто што још није видљиво — ипак постоји.
Лепе вести из Словеније
Оно што је сигурно „упалило аларме” домаће атлетске јавности јесу свакако резултати из Словеније где је Даријо недавно остварио сјајне резултате. Деоницу од 100 метара истрчао је за 10,45 секунди, чиме је најавио да напад на државни рекорд (10,33) и није немогућ.
— Да ми је неко прошле године рекао да ћу трчати овако на 100 метара, не бих му веровао — признаје Даријо на почетку разговора, па додаје: — А ипак, управо се то догодило. Иако се јако много трудим, иако верујем у себе, у тренера и у наш рад, стварно је фасцинантан резултат. Још увек све то процесуирам.
За оне који су годинама пратили његов развој, посебно за његовог тренера Звездана Калмара који је све посматрао „из првог реда”, ово није било изненађење које је дошло преко ноћи — био је то тренутак за који се дуго припремало.
Калмар подсећа да је његов ученик и тако дуго спринтер, био посвећен дужим дистанцама, а брзина је некако била „сакривена”.
— Ми смо направили једног јако специфичног атлетичара. Он је један врхунски средњопругаш. Неколико пута сам рекао и мислим да су то неки медији и пренели — он је најбољи средњопругаш међу спринтерима — каже Калмар.
Спојио два „света”
Реченица коју понавља Калмар можда и најбоље описује какав је Даријо атлетичар — он није класичан спринтер који је читаву каријеру градио само експлозију и брзину, а није ни класичан средњопругаш који је само променио дисциплину — он је спој два света.
— Његова припрема није дошла случајно. То је процес који траје више од десет година — објашњава Калмар.
Тренер подсећа да је пре прича у којима се слави брзина његовог адута на 100 и 200 метара, Даријо је већ имао озбиљну атлетску каријеру. Трчао је крос за репрезентацију Србије, освајао медаље на Балканским првенствима, био првак Србије на 800 метара, рушио рекорде Суботице и помагао својим клупским колегама. И увек се знало да поседује брзину…
— Он је увек био свестан своје брзине. Међутим, полако и поступно, захваљујући томе што је остао овде, што је свој живот практично определио Суботици, дошли смо до овог тренутка. На једној доброј основи која је грађена годинама стигла је ова сезона — каже тренер.
Трке у Словенији биле су пуне изазова, напорне, уз лоше време, уз паралелне наступе у две дисциплине, уз ветар у груди…, па опет, рекорд и није тако далек…
— Верујем да бих, да сам био свежији и да су се поправиле неке ситнице, на пример реакција, могао да нападнем државни рекорд.
У трци која траје десетак секунди обичан посматрач ће управо то и да види — борбу са штоперицом која траје тек толико да се трепне који пут. Види се старт, види се кратка трка, види се пролазак кроз циљ и види се резултат на семафору — не види се све оно што је било пре тога. А управо у томе што се не види Даријо препознаје највећу разлику између оних који покушавају и оних који успеју.
— Као што је рекао Болт, спремаш се годину дана да истрчиш тих десет секунди. Најлакши део је сама трка. Највећи део посла догађа се далеко од рефлектора. То су тренинзи иза кулиса. Долазимо ујутру, па поподне. Остајемо по два-три сата. Радимо тегове, спринтујемо, пролазимо кроз болове, кроз непроспаване ноћи.
Не сме се заборавити ни да је, осим што је сјајан спортиста, и добар студент — тренутно је на мастер студијама на Факултету техничких наука.
— Није лако, посебно психички. Физички човек некако издржи, али психички је много теже.
И управо ту долазимо до једне од најважнијих ствари које овај атлетичар жели да нагласи — најважнија је дисциплина која се не види — дисциплина.
— Мислим да таленат није само ако је неко природно брз или издржљив. По мени је већи таленат та жеља да човек ради, да се труди и да не престаје, колико год било тешко.
Унутрашња борба
Колико је та дисциплина важна посебно се види у моментима када тако мало фали да се све сруши — „као кула од карата”. Уз спорт некако редовно иду и повреде, а оне спортисте често стављају на велике изазове. И зато спортски пут, поготово онај који води ка великим резултатима готово никада није праволинијски. У спорту се често памте победе, рекорди и медаље, али се много ређе говори о периодима када је све могло да оде у другом смеру.
Даријо се подсећа 2024. године када је једна повреда зауставила све на чему је рађено годинама.
— Имао сам повреду где месец дана нисам ни потрчао, а камоли нешто озбиљније радио. У тим тренуцима спортиста не води само физичку борбу. Много тежа је она унутрашња — борба са сумњама, питањима и страхом да се можда нећу вратити на ниво на којем сам био.
Уз смиреност и дисциплину, Даријо повреду није схватио као катастрофу, него тек још један изазов, још једну препреку на путу коју је ваљало проћи.
— Да сам тада одустао, не бих сада био овде. И та повреда је била један део пута који ме је довео до овога где сам сада. Такви тренуци често одвоје оне који имају само жељу од оних који имају спремност да истрају. Јер није тешко бити мотивисан када долазе добри резултати. Много је теже пронаћи снагу када нема потврде да ће сав труд бити награђен. Ретко човек долази на тренинг и сваки пут је максимално мотивисан. Дођу дани када мотивација није оно што те гура кроз тренинг. Тада те гура чиста дисциплина.
У тој реченици можда се налази и суштина Даријове спортске приче.
Поверење које траје годинама
Сваки велики резултат у индивидуалном спорту на крају носи име једног спортисте. Али иза њега готово увек стоји још неко. У Даријевом случају то је Звездан Калмар. Њихов однос који је пун поверења грађен је годинама, кроз различите атлетске дисциплине, различите фазе развоја и кроз заједничко веровање да постоји нешто више.
— Ми смо дуго знали да та брзина постоји, али брзина сама по себи није довољна. Потребно је пронаћи прави пут, а тај пут није увек био очигледан — каже Калмар.
И заиста, када је стигла одлука да се перспективни средњопругаш пребаци на кратке стазе, разумевање је изостало, све је личило на храбар, можда чак и превише храбар потез.
— Две године су нас у Српском атлетском савезу мало гледали као тандем лудака — признаје Калмар, па наставља: — Нисмо само гледали тренутне резултате, него на цео потенцијал. Увек сам га храбрио да будемо амбициозни, али искрено, када је он рекао неке ствари, ни мени није било свеједно, на пример, када је рекао да ће оборити државни рекорд на 400 метара.
„Докторска теза”
То што спортиста верује у себе и рад који се спроводи потврдило је и да верује у тренера, а тренеру то свакако доноси велику одговорност. Иако иза себе има године рада, како у Спартаку, тако и у репрезентацији Србије, Калмар не крије како је ово један посебан случај, као што ни не крије да цео пројекат доживљава лично.
— Имао сам много репрезентативаца на великим такмичењима, али ово ми је на неки начин круна каријере. Назвао бих ово својом докторском тезом. Сада морам да постанем редован професор атлетике.
Калмар истиче како је и идеја да се покаже да се врхунски резултати могу направити и када услови нису иделани, али и исто тако апелује да је сада моменат да се Дарију обезбеди корак више по питању рада и опоравка.
— Ми буквално радимо у условима као и седамдесетих година. Ове године нисмо имали припреме у дворани, а он је опет направио фантастичне резултате. Превазилазили смо бројне препреке, радили смо доста „на мишиће”, а сада долази тренутак када више није довољан само ентузијазам. Врхунски резултати захтевају врхунске услове.
Међу стварима које су посебно важне, слажу се наши саговорници, јесу опрема за снагу, за мерење, за тајминг, потребна је подршка кроз масаже, опоравак, можда хипербарична комора.
Од рекорда Војводине до европске сцене
И да сутра престане да се бави спортом, Даријо Башић Палковић већ има своје место у спортским алманасима. Његови резултати на 100 и 200 метара представљају нешто што се у Војводини чекало деценијама.
— У Војводини никада у историји нико није трчао брже од њега ни на 100, ни на 200 метара, то није мала ствар, али не желимо ту да се зауставимо — каже Калмар, па наставља: — Ове године нас чекају Медитеранске игре, надамо се норми за Првенство Европе, надамо се рекорду Србије. Али, верујем да ни то није коначна граница — у глави имамо много веће циљеве од државног рекорда и самог пласмана на Европско првенство. Треба знати да је атлетика ненормално напредовала. Оно што су некада били светски рекорди, данас су квалификационе норме. Времена која су некада представљала чудо данас су само улазница за највећа такмичења. Спремни смо да се са тиме носимо и верујем да смо тек кренули.
Најважнија трка тек долази
Верују Даријо Башић Палковић и његов тренер да најважније трке тек предстоје, а да ће оне донети велике, европске и светске медаље. Јер, атлетичар Спартака је дефинитивно пронашао своју дисциплину, а одавно зна свој правац. Упркос великим резултатима који се назиру, није изгубио оно што га је довело довде — радну етику и свест да ништа није завршено једном добром трком.
И без обзира на то да ли ће жељена медаља стићи или неће, остаје нешто што је важније од победе, медаље, метра или стотинке — да једнога дана, када дође моменат да се каријера закључи, не остане неко питање без одговора.
— Када једног дана завршим каријеру, желим да знам да сам дао баш све што сам могао. Да нема ниједног питања, никаквог кајања. Да не размишљам шта би било да сам тренирао више или радио боље. Ако будем могао то да кажем себи, онда ћу бити миран.
Можда управо та реченица најбоље објашњава зашто данас трчи брже него икада. Рекорди, медаље и велика такмичења јесу циљ, али нису разлог због којег сваког јутра излази на стадион. Разлог је много једноставнији — жеља да из себе извуче максимум, без обзира на то где ће га тај пут на крају одвести.
Реализовано у оквиру пројекта „Суботица на ћирилици”, који је суфинансиран из буџета Града Суботица. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
