Жуте дуње, некада незаобилазни детаљ на многим ормарима, данас се ретко могу видети. Један од разлога зашто се воћари тешко одлучују на засаде дуње лежи у томе да за болест која је напада, ервинију, заштитни третман не постоји, што отежава узгој, а други је период од неколико година чистог улагања пре него што постане исплатива.
Ипак не одустају сви – на два хектара на Шупљаку стоји око 1300 стабала дуње. Узгајач Милан Поповић нам прича да су старе седам година, а да са дванаест достижу пуну родну зрелост.
Век трајања дуња не постоји, он пре свега зависи од труда уложеног у засад, колико се воћњак негује, залива, прихрањује и правилно одржава и орезује, објашњава наш саговорник.
У воћњаку постоји мушка и женска дуња. Врањска или „мушка“ чини око десет одсто засада, крупнија је и служи за опрашивање, док је она ситнија „женска“ или лесковачка. Иако разлика постоји у квалитету, и једна и друга исто миришу.
Дуњама из наше приче дошло је време бербе, сазреле су и полако почињу да падају. Наш саговорник очекује укупан принос од око 24 тоне, што је приближно прошлогодишњем роду, али је квалитет овогодишњих слабији. Док ће се већина продати као индустријска по цени од око 35 динара, део ће отићи локалним произвођачима ракије који ће за њу платити око 50 динара.
