У дворишту, својеврсном парку суботичког средњошколског дома за ученике, одржана је током августа ликовна колонија коју је организовало Удружење ликовних стваралаца ЦРОАРТ. У пријатном амбијенту новинар Миле Тасић, разговарао је са једном од учесница, сликарком из Сарајева, Алисом Телетовић.

Интересује ме да ли сте раније долазили у Суботицу и на ову колонију?

- Први пут сам у Суботици, а дошла сам на позив госпође Неле Хорват. Радујем се да упознам град и остварим нове контакте.

- Углавном сви почињемо да цртама још као деца. Шта је Вас навело да останете у свету уметности?

- Давно сам почела да цртам. Имала сам срећу да са једанест година, наш породични пријатељ уочи моје слике и читав циклус који сам тада насликала пошаље на конкурс у Кисељак. Освојила сам две награде, једну у категорији основних југословенских школа, а другу у категорији за младе до 25 година. Посебна част ми је била што је у босанским новинама објављен чланак о мени насловљен „ Снажан и самоникли таленат“. Наслов је био симболичан јер већ тада све моје слике су биле апстрактне. И данас, апстракција је нестварна, има људи који је воле или не воле, разуму или не разуму.

Упркос томе што се тако прилази апстракцији следила сам неки свој унутрашњи порив и остала у тој сфери. Некако сам имала срећу да са 15 година имам прву самосталну изложбу у свом родном Мостару. Изложила сам 50 својих слика радјених на хамеру, које су и данас врло импресивне. Слике су сачуване, захваљујући мојој мами која их је из Мостара донела у Сарајево по пресељењу. То су добри пејзажи моје душе, а и касније ћу све своје пејзаже тако звати.

- С петнаест година још увек сам млада и нисам била свесна шта се дешава, а за три године ће букнути рат који ће умнгоме изменити мој живот. Да би публика схватила моје слике имам мали перформанс, а све у циљу да разуму величину промена растајања и нове средине која се дешавала у мом животу, много пута. Кад се то дешава стално сте окрњени, али и обогаћени. Родјена сам сам у Мостару 1974, а већ од 1993. се стално селим – Мостар, Чапљина, Сплит, Загреб, Клагенфурт, Беч, Аустралија ( Сиднеј, Мелбурн, Аделајид, Перт) па Сарајево.

Зато су моје слике мој живот и израз душе. Сликам своје емоције, своје ране, мисли, радости. Слике представљау мој начин размишљања о свету и друштву које видим. Кроз њих исцељујем своје унутрашње дете, своје интерно биће. Могу да кажем да сам помоћу уметности и одлука које сам доносила себе сачувала.

Пролазећи кроз тежак животни период да ли сте сликали?

- Увек сам сликала. Поготови у Клагенфурту где сам провела девет месеци у једном манастиру. Те слике су део сталне изложбене поставке у сарајевском музеју на тему „ Ми избеглице“. Поготово сам добила крила у Аустралији, где су јако ценили моје слике.

Да ли уметност даје наду?

- Свакако, поготово што ја сликам лица. Сањам о бољем човеку и са сликама шаљем ту поруку. Путујући видим да смо још увек рањени у генерацијској таруми, која се стално поваља. Лоше ствари су се дешавале али некао никакако да извучемо поуку. Мислим да се не ради довољно на колективном исцељењу па сам се заинтересовала и за модерну психологију. Зато су моја лица мала с поруком да скинемо маске и гледамо унутар себе и зато ја разговарам с мојим сликама.

Да ли сте излагали у Сарајеву?

- Било је неколико изложба, али слабо посећених. Приметила сам да међу уметницима нема много оних који се баве модерним сликарством. Кроз пројекте покушавам да повежем и умрежим жене уметнице. На недавном пројекту окупила сам 17 уметница из света, које су приказале свој циљ како очувати планету Земљу. Битан је и овај начин изражавања, јер уметност је катализатор промена. Она је увек била на маргини правде и непарвде. Тренутно радим на пројекту жене уметнице, сликарке у БиХ, како би показали јавности да постојимо и радимо.

Стиже јесен, какви су планови за даље?

- Прошла и ова година за мене су биле феноменалне. Излагала сам у Сиднеју, Дубаију, била сам арт амбасадор у Сарајеву и ево ме и у Субитици. Пуно сам радила и мислим да ми предстоји мали одмор, поручује Алиса Телетовић.