Током трајања суботичке ликовне колоније велика сала у Хрватском културном центру „Буњевачко коло“ претворена је у својеврсни колективни атеље у ком многи уметници сликари стварају своја дела. Учесница колоније била је и Зузана Верески, чувена наивна сликарка из Ковачице с богатом каријером.

- Са задовољством сам по други пут учесник ове ликовне колоније у Суботици. Живим у Ковачици, Словакиња сам, самоука сликарка и носим народну словачку ношњу. Иначе у овој ношњи путујем и у авиону, јер је много тешка и кад би је ставила у кофер ништа друго не бих могла да понесем, па зашто да је не обучем. Поносим се што сам Словакиња и свако треба да се поноси оним што јесте. Што је више националности на једном простору, богатији смо, а тако се чувају и обичаји, ношња, фолклор. Са задовољством сам прихватила позив да учествујем и обукла словачку националну ношњу.

Примећујем да је ношња окићена цвећем. Видим, разгледајући каталог, да је цвеће доминантан мотив Ваших слика. Тако је умиљато, шарено…

- Цвеће је чест мотив словачке народне ношње, везе се. Иначе на одевним предметима има пуно биљака, а ношња је у свим бојама и облачи се одговарајућа спрам намене и прилике. Што се тиче слика, срцима преносимо оно што осећамо. Цвеће сликам од детињства. Поготово булке с којима сам се још као дете срела у житу на њиви. Посебно су ми прирасле за срце.

У Вашој биографији уочљив је податак да сте још пре Ваше тридесете године имали самосталну изложбу. Да не помињем колико година, деценија сликате. Иако сте самоуки, то је један озбиљан рад…

- Сликам од детињства. Родитељи ми нису бранили. Цртала сам у прашини, а посебно ме је фасцинирао сусрет с мајстором Мартином Јонашом који ми је открио неке тајне и упутио ме. У почетку сам осликавала стакло, бунаре, све што сам могла. Како сам сазревала стизали су и позиви за изложбе, а већ давне 1984. сам примљена у Галерију наивне уметности у Ковачици. Потом 1991. у Јагодини, а и чланица сам и галерија „Ђина“ у Израелу.

Да се подсетимо темеље чувене ковачичке школе поставио је Мартин Јонаш, која је ушла у све анале светске енциклопедије уметности, а и данас живи пуни плућима. Какав је утицај Јонаш имао на Вас?

- При првом сусрету схватила сам да је он обичан човек, одличан саговорник. Доајен је самоуког сликарства у Ковачици за које не постоји школа. Свако ко почне да слика мора да пренесе оно што осећа, догађања око себе. Време брзо пролази и треба забележити тај тренутак, Мартин Јонаш је био мој велики пријатељ као и Зузана Халупова.

Да ли се сећате прве самосталне изложбе?

- Нарвно, то је било осамдесетих година прошлог века у Ковачици, а каталог је штампан у црно белој техници. Били сам поносна што ће неко видети оно што сликам. Пуно сам осликавала тањире, ћупове да сачувам мотиве за ове младје генерације.

Наивни сликари увек уносе оригиналност у своја дела, а на академији се то баш не учи…

  • Имам пуно идеја, склапам их у глави и своју визију преносим на слику.

Кад сте почињали да ли сте имали формат на којем сте волели да сликате?

- Кад је сликар добар не требају му неки посебни услови. Битно је да се добро у том моменту осећа, а није битно ни место ни платно. Битно је задовољство и да се ужива у оном у чему се ради. Иначе где год идем, а пуно путујем са собом носим боје. Некад волим и руку да осликам. Трудим се да с љубављу и срцем пренесем сву лепоту која нестаје. Памтим како се некад орало, садило, пекла ракија, свакодневне актиности људи са села. Свака слика треба да је оригинална и искрена.

Ево нас на колонији. Август је. Шта планирате?

- Не планирам, пуштам да се ствари десе. С јос двоје наивних сликара позвани смо на велики фестивал у Словачкој у Редову. То је важно јер ће се ту промовисати наивно сликарство Ковачице које је номиновано за упис на Унескову листу нематеријалног наслеђа.

Да ли ће Суботичани бити у прилици да уживају у Вашој изложби?

- Позвана сам и надам се да ће се изложба реализовати у Градској кући, згради која ме увек одушеви и радујем се томе унапред, поручила је Зузана Верески.