Сајко

Сигурно једна од најупечатљивијих изложби на крају 2025. године јесте ретроспективна поставка слика и пратећих изложбених публикација Иштвана Сајка, сликара који је у знатној мери својим стваралаштвом утицао на свеколики ликовни статус крајем минулог и почетком века који живимо у Суботици, али и на ширем панонском простору. Све честитке Градском музеју Суботице и стручњацима који су приредили изузетно вредан културни догађај, који је окупио велики број поштовалаца и пријатеља, ништа мање зналаца ликовног опуса Иштвана Сајка.

Тужна вест стигла је 1. априла ове године из малог места Локут у Мађарској, да је Иштван Сајко ненадано преминуо. С неверицом су, пре свих, ову вест дочекали Суботичани, у чијим се многобројним институцијама и галеријама, ресторанима и радним просторијама, надасве у суботичким домовима налазе слике великог маестра, који је као нико пре на својим сликама трајно уметнички забележио наш град знаменитим грађевинама, фонтанама и голубовима, бициклима и, наравно, суграђанима у препознатљивом колориту. Велике и дубоке трагове је Иштван Сајко оставио Суботици и Суботичанима, а Градски музеј је, поред богате изложбене поставке, телеграфски упутио поруку посетиоцима изложбе, свестан да су многи посетиоци добри познаваоци и дела, али и самог уметника. Иштван Сајко је рођен у Чонопљи 1955. године, а преминуо у Локуту 2025. године. У Суботицу се из Чонопље преселио са породицом1969-1970, након што је страшно невреме са градом уништило сав њихов род кукуруза; продали су кућу и потом је Суботица постала њихов град. Своје уметничко школовање започео је на графичком смеру Средње школе „Богдан Шупут” у Новом Саду 1973. године. Након тога уписује Академију ликовних уметности у Загребу, на смеру сликарство у класи професора Николе Рајзера, где је дипломирао 1978. године. Већ исте године је на Великој тераси на Палићу са Јосипом Скендеровићем приредио прву самосталну изложбу под називом „Контакт”. Потом су уследиле самосталне изложбе у Новом Саду и Ивањици. Након што је дипломирао на Академији одслужио је обавезни војни рок, који је провео на острву Бриони као један од Титових последњих гардиста. Тај период му је био посебно драг зато што је желео да доживи сва четири годишња доба на мору. На студијском путовању је боравио у Италији, Француској, Немачкој, Шпанији и Мађарској.

Године 1980. се враћа у Суботицу и приређује самосталну изложбу у Завичајној галерији Градског музеја Суботица, поводом које ликовни критичар Сава Степанов – рефлектујући на слику „Једино звездана прашина нешто вреди“ – пише : ”На већем броју слика уочљиве су значајке којима се евоцирају одјеци поп-арта и енформелистичког искуства„.

Две године је радио као стручни сарадник „Ликовног сусрета”, а од 1982. године је био самостални уметник. Био је члан УЛУВ-а од 1981. године и Уметничке фондације Републике Мађарске од 1992. Иштван Сајко је постао препознатљив по сликама на тему обезвређивања мотива, транспонирајућег пејзажа, као поетске метафоре, могобројним приказима бицикла, као и по циклусу „пешчаних слика” за који му је као инспирација послужило енформел сликарство Пала Петрика: комбинује песак и мотив бицикла, два карактеристична елемента Суботице и околине, стављајући мотив бицикла у пиктуралну целину са знаком препознатљивог детаља урбаног простора. Међу мотивима које препознајемо као суботичке јесу и детаљи урбаног пејзажа попут фасада, капија, голубова, архитектонских симбола града. Градска кућа, Водоторањ на Палићу, Синагога, а портретска тема провлачи се кроз читаво стваралачко раздобље представљајући за њега један од креативних изазова. Важан је актер војвођанског ликовног стваралаштва од краја седамдесетих година двадесетог века. Учествовао је на ликовним колонијама. Године 1991. преселио се у Локут и након суботичке песковите равнице, за њега су постале веома важне зелене нијансе Бакоња, што се одражава у његовом сликарству.

Излагао је самостално и на бројним колективним изложбама у земљи и иностранству, а о његовом стваралаштву писали су историчари уметности, као пто су Бела Дуранци, Гроздана Шарчевић, Сава Степанов, Олга К. Нинков. Његов рад и стваралачки хабитус надахнули су књижевнике попут Ота Толнаија, као и позоришну редитељку Кингу Мезеи, У издању суботичког „Елетјела” 2011. године објављен је портрет-интервју који је са њим приредио Атила Ширбик, под насловом „Обојени прах”, а књига је у Суботици приказана у Градском музеју.

За свој рад награђен је са више награда, међу којима су награде Нађопати Кукац Петер у Бачкој Тополи 1983. године, Др Ференц Бодрогвари у Суботици 1985. године, Наградом „Форум” у Новом Саду 1987. године, Про урбе града Суботице 2008. године. Животно дело Иштвана Сајка чека на целовиту обраду. Спомен-изложба у Градском музеју Суботица је настала делом од радова из приватне својине, а делом из фонда ове установе културе, и указује на неке од сегмената из његовог целокупног стваралаштва, од дела која су се нашла на његовој првој изложби у Суботици 1978. године па све до оних насталих 2023. године.

Шездесетак слика врло осмишљено постављених од стране кустоса Градског музеја, у својеврсној ретроспективи изнова су нас провели од готово студентских Сајкових остварења па све до слика које су настале пре две године. Несумњиви таленат који се препознаје на Сајковим остварењима од самих почетака његових јавних излагања, па све до његове очигледне зрелости, ову поставку су уврстили у врло значајна културна остварења. Изложба је сачињена понајпре од највећег броја слика из приватних колекција што открива изузетну повезаност самог уметника са пробраним укусом суграђана, а то је за уметника, ваљда и најтеже и најбитније.

Реализовано у оквиру пројекта „Чувамо ћирилицу” који је суфинансиран из буџета Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.