Приступачност икона са којима се сусрећемо, најчешће у богомољама, потом музејима, галеријама па и приватним кућама је евидентна, али сусрет са минијатурним иконама осликаним на дрвету, камену, јајима или некој другој површини је знатно ређи. Управо поставка икона малог формата академски образованог уметника Владимира Ћетковића означила је отварање Светосавске недеље у Српском културном центру „Свети Сава” 21. јануара.
Велики број малих икона, како је то сам аутор навео, на поставци у Задужбини Душана Радића понудио је свеколику раскош кроз ликове и дела светаца и библијских сцена изведених изузетно професионално, специфичном техником иконописања поштујући све захтеве канона. Најчешће на унапред припремљном дрвету са позлатом у темпери и свим неопходним детаљима, иконе су плениле пажњу бројних посетилаца на отварању, вешто их увлачећи у подужи интимни сусрет са оствареним делом. Складна поставка, коју је сам аутор водио у логистичком риотму, нудила је пре свега рођење Исуса Христа, потом његово распеће, благовести али и Христа у васкрсу. Следе иконе богочовека са мајком Богородицом, Христа у празницима и са јеванђелистима, потом преображење Христово са апостолима и његово крштење. На поставци су вредне иконе храмовница и житија као и низа светаца и световних сцена. Поред радова на дрвету изведених на крсту, потом у диптиху и триптиху, поставка је понудила минијатурне иконе насликане у шкољкама, потом на кокошјим, али и на нојевом јајету које се ротирало откривајући насликане две сцене: Христово полагање у гроб и Оплакивање Исуса Христа. Две витрине испуњене минијатурним радовима додатно су обогаћивале поставку која до сада није виђена у галеријском простору СКЦ „Свети Сава”, а чини се ни у Суботици.
Ову вредну културну приредбу допунио је пратећи каталог, на којем је, поред још две, била и илустрација централне целивајуће иконе која се налази у Саборној цркви у Београду, коју је такође насликао Ћетковић. Др Данило Вуксановић је потписао сјајан текст у каталогу, у којем између осталог стоји: „Зашто све ово спомињемо, уз иконе Владимира Ћетковића, преданог, дугогодишњег иконописца? Говоримо то, да би питања о иконама данас сместили у одговарајући контекст, онај који нам јасније може дотумачити сложеност значења ове древне ликовне дисциплине у служби вере. Владимир Ћетковић је посвећен иконопису и његовим законитостима које га не ограничавају, напротив, оне га ликовношћу ослобађају и помажу посматрачима да буду ближе уз божји лик, у боголиком распону сопствене метафизичке природе. Култ који описују, ове иконе поштују и није их могуће на друкчији начин сликати, што значи да је уметничка суштина иконописања Владимира Ћетковића изражавање духовне природе човечности без ичега случајно насталог. Промишљање није трагање већ активна молитва кроз коју се материјалним путем, бојом, остварује дубинско поимање света. У том сликарском процесу управо култ открива свете ликове и упућује иконописца како да то чини. Зато Ћетковићевом руком насликане иконе не припадају никаквим уметничким стиловима или правцима, већ искључиво Светим оцима. Оне се придружују небеском богатству икона, понављајући Образ Светих ликова као узорно предање које треба следити. Наравно, када размишљамо о уметности икона, увек треба да се ослонимо на оне који су о њима писали на прави начин. Ја то чиним загледан у дело Павела Александровича Флоренског (1882 – 1943), полихистора који је једнако познавао западну и источну уметност (ако ова подела уопште може бити могућа). Флоренски је писао како ”иконописци нису обични људи, већ неко ко заузима виши положај у поређењу са другим световњацима„. Даље он у својој књизи ’Иконостас’ наводи да они треба да буду смерни и кротки, да чувају чистоту, како душевну тако и телесну, да пребивају у посту и молитви и да се често јављају ради савета духовном оцу. Такве иконописце епископи чувају више од простих људи”.
Владимир Ћетковић је рођен у Београду 1962. године где је завршио Средњу дизајнерску школу, а потом две године студирао на Филозофском факултету у Никшићу, сликарски смер. Дипломирао је на Ликовној академији у Београду на смеру графике, а потом на истом смеру још две године био на магистарским студијама.
Једно време је радио као дизајнер за амбалажу у Земуну у фабрици „ОЗ”. Деведесетих година прошлог века упознаје породицу Димитријевић која је позлатила крстове на Храму Светог Саве у Београду. У сарадњи са њима, 1994. године почиње да слика минијатуре-иконе. Породица Димитријевић му припрема минијатуре позлаћујући их. Радови Владимира Ћетковића се налазе у више манастира у Овчарско-кабларској клисури (дарохранилице). Такође, у више српских манастира и цркава се налазе Ћетковићеви радови од дарохранилица до осликаних моштаника. За више српских владика осликао је преко 30 панагија. Разни радови, крстови, минијатуре и други сакрални предмети му се налазе у новосадском Владичанском двору, манастирима Христовог васкрсења у Каћу, Пустињи, Ћелијама, Пиви, Хаматура (Либан). Потом у црквама у Сремчици, Ваљеву, Мостару, Бирмингему (Велика Британија), Барајеву, Славковици, а од прошле године и у Саборној цркви у Београду (целивајућа икона, Сабор Светих Архангела). Ћетковић је за свој рад три пута добио прву награду за икону у шабачкој Галерији културног центра, те прву награду за крст за извођење по старим занатима у Русији. Носилац је и више награда за графику и минијатуру у Србији.
До сада је имао самосталне изложбе у Србији, Словачкој и Русији. Претежно слика минијатуру, икону темпером на дрвеној подлози као и на подлогама од камена, нојевим јајима, шкољкама, порцелану.
Више колекционара у Србији и свету поседује радове Владимира Ћетковића. Има их и у Суботици. Живи и ствара у Београду.
Сам чин отварања пред великим бројем посетилаца, након што је управо др Данило Вуксановић изговорио надахнуте реченице о стваралаштву Владимира Ћетковића, увеличао је сликарев брат, познати глумац Војин Ћеткоједну од наших најлепших песама, „Санта Марија дела Салуте” Лазе Костића.
Реализовано у оквиру пројекта „Чувамо ћирилицу” који је суфинансиран из буџета Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
