У тишини изложбеног простора „Т Галлерy” у Суботици, недавно су зидови проговорили језиком који се не слуша ушима, већ срцем. Млади суботички фотограф Акош Ковач, рођен 2001. године, представио је јавности своју серију радова под називом „Блуррy Мемориес”. Ово није само изложба која му је донела треће место на такмичењу „Ровињ Пхотодаyс”; ово је дубоко лична, емотивна исповест о борби једне породице са невидљивим непријатељем — деменцијом.
Прича која је почела губитком
Све је почело пре око две године, након смрти Акошевог деде. Тада је његова бака Марија почела да се мења. Заборављала је ствари, тврдила да се десило нешто што није, а породица је у почетку лутала у неразумевању.
— Било ми је јако тешко и зато сам се окренуо фотографији, да бих могао да разумем ситуацију. Сваки пут када смо ишли код ње, фотографисао сам њене портрете, како живи, правио сам документарне фотографије. Тада још нисам имао јасан мотив — присећа се Акош.
Прекретница се догодила након једног породичног ручка и када је бака пала током шетње, што је довело до наглог погоршања њеног менталног здравља и коначне дијагнозе.
— Схватио сам да је била болесна све време, није хтела да се свађа са нама, већ је то била болест — каже аутор.
Два света на једном филму
Пројекат је постао мост између два паралелна универзума. С једне стране су Акошеве црно-беле фотографије, дигиталне и аналогне, које приказују његову тачку гледишта. С друге стране је иновативни, готово револуционарни слој — бака Марија је и сама постала стваралац. Акош јој је дао једноставан аналогни апарат како би забележила своју свакодневицу у старачком дому.
— Научио сам баку да користи аналогни аутоматски фото-апарат, па су фотографије, према мојим инструкцијама, настајале и онда када нисмо били заједно — објашњава Акош.
Када је почео да развија њене филмове, остао је затечен.
— Добио сам такве фотографије које ја никада у животу не бих направио. Ја увек гледам да композиција и светло буду перфектни, али њене фотографије су толико слободне и експресивне. Као да је неко дете фотографисало. Како старимо, доживљавамо неку врсту повратка у детињство, и то се баш види на њеним колор фотографијама — каже Акош Ковач.
Топла нит коју само унук препознаје
Миле Тасић је на отварању изложбе нагласио да је ово више од уметности — то је визуелизација процеса у којем се свест гаси. Он је истакао да је Акош на изузетно суптилан начин забележио атмосферу, предмете и бакин поглед који често одлута у светове које ми не можемо да досегнемо.
— Ово је визуелизација полумрака у ком се свест гаси, али где опстаје топла нит коју само унук може да препозна — рекао је Тасић.
Он је додао да су радови, сведени на емоцију, светло и сенку, показали огромну уметничку зрелост младог аутора. Кроз Акошев објектив видимо баку у борби, док кроз њен објектив добијамо увид у њен „меланхолични свет” боја.
Уметност као лек и опомена
За Акоша, који тренутно студира на Академији уметности у Новом Саду, овај пројекат је био терапија.
— Уметност доживљавам као средство кроз које могу да каналишем негативне емоције. Рад на овој серији донео ми је мир и помогао да процесуирам тешку породичну ситуацију — искрен је млади уметник.
Инспирацију је црпео из сликарства, филма и музике, али највише из саме стварности која га је окруживала.
Његова порука на крају је јасна и снажна.
— Желим да скренем пажњу на озбиљност менталних болести. Морамо јако да пазимо на ментално здравље јер оно има огроман утицај на целу породицу. Ако видимо да се неко бори, морамо му помоћи док није касно — поручује Акош.
Бака Марија је и даље у дому, а Акош наставља своју серију, верујући да се и из најтежих животних околности може извући нешто лепо.
— Ако се у животу нешто лоше деси, увек треба да извучемо нешто лепо и позитивно из тога. Мислим да сам баш то успео овом серијом фотографија — закључује Акош Ковач. Пројекат „Блуррy Мемориес” тако остаје не само документ о болести, већ и ванвременски споменик једној породичној љубави која не бледи, чак ни када сећања почну да чиле.
Визуелни дијалог и суочавање са болешћу
Митар Симикић са Академије уметности у Новом Саду пружио је додатан увид у овај пројекат, објашњавајући да он прати седамдесетосмогодишњу баку Марију чија се свакодневица и понашање драматично мењају након смрти супруга. Према Симикићевим речима, фотографија у овом контексту постаје начин суочавања са болешћу.
Он посебно истиче иновативан слој пројекта који чине фотографије које Марија сама снима једноставним аналогним апаратом који јој је аутор дао. На овај начин се, према његовом мишљењу, ствара драгоцен „визуелни дијалог” између унукове перспективе и Маријиног фрагментарног доживљаја старачког дома у боји. Симикић закључује да се овим уметничким поступком отвара широк простор за дубоко промишљање о памћењу, идентитету и снажном утицају деменције на читаву породицу.
Реализовано у оквиру пројекта „Чувамо ћирилицу” који је суфинансиран из буџета Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
