У Градском музеју у Суботици већ више од месец дана посетиоци могу да погледају геолошку изложбу. Тренутно је геологија код нас јако актуелна и заступљена у свим медијима било писаним, електронским или на друштвеним мрежама… Ипак ова поствка не бави се том актуелном темом већ говори о геологији на стручан начин, односно шта се налази испод нас на овом панонском простору по коме ходамо. То је био повод да Миле Тасић разговара с аутором изложбе. проф. др Иваном Дулићем.

Колико дуго је настајала ова изложба?

- Изложбу могу да посматрам и геолошки и лично. Овде имамо експонате стре око 500 милиона година. Иако сам као студент ишао по источној Србији, на крају себе сам ипак везао за Нови Сад. С обзиром да је Фрушка Гора један фантастичан полигон за геолога и већ неких 38 – 40 година сконцентрисан сам као геолог на њу. Међутим моја основна функција у компанији у којој радим је регионални геолог. Тако сам фактички сваки радни дан у контакту с каменоом. Било да је тај камен испод Панонског басена, с Алпа, с Карпата, далеког Сибира.

До сада нисам имао прилику да сретнем некога ко се у животу определио за геологију. То је некако мимо свих путева којима се људи руководе шта ће одабрати за своје будуће занимање. Како сте се ви одлучили?

- Морам се вратити у детињство. Имао сам стрица на Павлову, засеок код Ђурђина, ту је споран канал Криваја, а ја сам маштао да имам црвени шатор и да истражујем. Ту су били неки ритови који нажалаост, данас више не постоје. У тинејџерским годинама определио сам се као и моји другови за грађевинску школу, чак сам и уписао грађевину. На трећој години сам схватио да грађевина није за мене. Напустио сам је, отишао у војску и по повратку уписао Геолошки факултет у Београду.

Да ли сте по доласку из војске уживали дружећи се с разним камењем?

- Још док сам био у војсци обилазио сам антикварнице и куповао кљиге из геологије. Студирао сам геологију у неко сретно време када су постојали студентски фондови који су омогућавали студентску праксу која је била обавезна. Такође, имао сам срећу да сам с професором историјске геологије често као студент боравио у источној Србији која је прелепа и геолошки врло интересантна. Тада сам мислио да ћу ту радити. Ипак на предлог академика Пантића остао сам у Новом Саду где сам своју каријеру остварио у нафтној компанији.

Да ли грешим ако кажем да је Ваш посао теренски?

- Геологија је један сплет где без теренског искуства геолог не може да постоји. Пре једног или два века геолози су махом били по терену. Данас, то више није тако. Геолози су више опредељени за компјутер, канцеларију. Постоји више типова софтвера који се користе у науци. Иако то има својих предности данашњи геолози имају скроман контакт с природом. Углавном се везују за већ обрађене податке. На време сам схватио да се без теренског рада не може бити геолог. Подаци се читају с камена.

На отварању изложбе сам Вас питао о Панонском мору…

- Да би схватили како се природа брзо мења изнећу податке до којих сам дошао захваљујући археолозима и Маренијевој карти из 1756. године. Још тада је наговештавано да Тиса нема тај ток којим се улива са источне стране Тителског брега и са западне стране Тителског брега. И данас имамо делове који се зову мртва Тиса. Значи пре 270 година Тиса је имала други ток.

Промене се дешавају и данас, тако да Панонска равница има своје корене у прастаром копну Европе старих 500 – 600 милиона година. Уочљиво је да је корен равнице комплексан, а све то се дешавало милионима година.Корен равнице почео је пре 250 милиона да се северо афричко азијско копно одваја од јужно америчко афричког и почиње стварање једног новог тетиског океана. То се ширили 100 – 110 милиона година. Ти догађаји забележени су испод Суботице, на Фрушкој Гори, средњем и јужном Банату. Тако да су све развојне фазе океана сачуване у стенама испод Панонске равнице.

Поред старости, геологија може да се користи и за будућност, а термална вода нас на то упућује

- Захваљујући нафтним истраживањима,развој зелене енергије на овим просторима има потенцијала. Захваљујући тимском раду уочљиво је да геотермалае енергиа може да се искористи за градско грејање али је потребан јасан пројекат који би то дефинисао. У том правцу треба измишљати јер је то готова енергија, која не захтева бушотине. Коришћењем овог извора енергије, Војводина би могла да буде потпуно енергетски независна.

Суботичани ће ову изложби моћи да погледају још наредних месец дана, а по завршетку преко 100 експоната остаће легат Града Суботице. Потом се изложба сели у Зрењанин, па у Вршац и на крају у Кикинду како би се посетиоцима пружила могућност да се сами увере у геолошко богатство испод Панонске равнице.