Иако возач аутобуса важи за традиционално „мушко“ занимање, на градским и приградским линијама „Суботица-транса“ није реткост да вас повезе – жена. Неке од њих су у предузећу већ деценијама, и кажу да су времена сада другачија – више није важно да ли је за воланом мушкарац или жена. Ипак, у односу на мушке колеге, и даље су у мањини.
Почела је са 19 година – као гаражни возаж, аутомеханичар и кондуктер, а већ 20 година Ержебет Шкрбић са возачком дозволом Д категорије у џепу, вози – аутобус. Срешћете је на приградским линијама, али и на оној међународној за Сегедин, које су јој каже и омиљене. Да за животни позив одабере баш ово занимање, Ержебет је пожелела јер јој је отац био возач. Данас, каже, не би могла да замисли да је другачије.
Ержебетина колегиница Бранка Пешић, пак, сасвим је случајно постала возач. Почела је као кондуктер, али је хтела да у послу напредује – па тако сада већ седам година вози аутобус. Путници је знају са линије број 6, на којој најчешће вози.
Осим Бранке и Ержебет, аутобусе „Суботица – транса“ возе још четири жене. У овом јавном предузећу, кажу, разлику не праве када примају возаче, будући да су жене подједнако добре, у неким стварима можда још и боље од мушкараца.
Подела на „мушке“ и „женске“ послове за две колегинице Ержебет и Бранку – једноставно не постоји. Поручују, жена може све.
Иначе, да је возач аутобуса одавно занимање подједнако женско, колико и мушко, говори податак да је број жена возача изједначен са бројем мушкараца у земљама Европске уније, па је тамо сасвим уобичајено видети жену за воланом градског превоза. У Србији је чини се, то још увек прича о способности, доказивању, али и равноправности полова.
