Шумар по занимању, уметник у души, Стево Срдић израђује дуборез са разним мотивима. Осим дубореза, правио је и фигуре од дрвета, али и разне макете.
Веште руке, много стрпљена, око за детаље, али и чежња за домовином утицали су на то да се уметник у Стеви Срдићу „пробуди”. Због чега је написано баш овако? Стево је давне 1998. године услед немилих околности морао да напусти дом у Славонији, судбина је тако хтела прича он, па је са породицом дошао у Суботицу. Како и сам каже да би лакше поднео тежину и терет свих тадашњи дешавања, те године почео је и да резбари. Прво је направио макету своје куће у Славонији, а потом и мноштво других мотива почиње да приказује кроз свој рад. Пољопривреда, лов, портрети, иконе, Дужијанца, све је заступљено. Иако алат није професионалан, таленат и резултати су изванредни.
-То што сам рекао прво сам макету куће радио, па сам прво скулптурице почео да радим, али имао сам само један нож, то сам радио док није пукао нож. Од тада радим дуборез, да ли је то прави, не знам нисам школован за то, ја сам шумар. Радим од ораха, јавора, трешње. Од меког дрвета, липа.
Факултет је завршио у Сарајеву, оно што зна је својство дрвета, док је за дуборез самоук. Своје радове као поклон дао је чак 99 пута. Реакције људи увек су позитивне, истиче поносно. Мноштво мотива прожима се кроз његово стваралаштво, но домовина је главни покретач. Осим што ствара радове од дрвета, наш саговорник пише и песме.
-Овде је крај у којем сам ја одрастао. Ово је поље, овде је Папук, планина. Ту сам највише времена проводио. Ово је мој ћале где оре, а ово мој комшија. Имам и песму „Славонски сан”.
У разговору са Стевом и његовом супругом, испричане су многе интересантне анегдоте. Када би све биле представљене овај прилог лако би прерастао у емисију. Ипак, за крај следи песма посвећена управо и његовом омиљеном раду, приказу његовог детињства у Славонији.
