Ткање на разбоју један је од старих заната чија специфичност остаје препознатљива и дан-данас, а ткаља Јулијана Икотић више од деценије оживљава традиционалне мотиве на својим ћилимима. Осим што чува традицију, она обучава младе како да је наставе.
Пре више од десет година открила сам страст према ткању, започиње причу Јулијана, која је по одласку у пензију почела да ради на разбоју. Занат је учила две године, а поседује и сертификат, на основу ког има право да своје знање преноси на млађе нараштаје. Почело је као хоби, претворило се у мисију — да се традиција чува, али и врати, стари занати, начини израде и материјали — то је квалитет, прича ова ведра жена. У раду користи вуну и памук.
-На разбоју радим, тепихе, зидни тепих, столњаке, за доле тепих, и од вуне и од крпа, седаљке радим, неко наручи за клупе, коме шта треба. Ја ово направим као уникат, сваки предмет за себе, некоме не одговара димензија, па поруче и ја направим по димензији, по боји. У Србији купујем вуну, посебно у боји, посебно белу- прича Јулијана.
Људи су заинтересовани, има доста оних који желе ручно рађене предмете од природних материјала, али и оних који желе да науче овај занат. Најтраженији су теписи, за израду једног димензија 70x200 потребно је од две до три недеље. За наше камере, спретна ткаља показала је и на делу како изгледа радити на разбоју.
-Ово је мењач, служи да се ухвати ова нит и онда на пример да буде десет редова, стављам другу мустру. Ово је једна мустра и сада стављам другу. Вуна је тако еластична, да не морам сваки ред са виљушком да ударам, него могу и прстима-
Јулијана тка оно што купци пожеле, али воли и да пусти машти на вољу. Тада настаје права магија, а мотиви прошлости своје место проналазе и у савременим домовима.
