Иако је од војно редарствене акције Олуја протекло је више од две деценије пуне бола и неизвесности, ретки су они који су се након рата вратили на своја огњишта.  Углавном су то  старији, док се већина расула по свету или је остала у Србији, својој другој отаџбини.  Суботица је постала дом многима, који данас с поносом истичу да су део њеног богаства.

Породица Пађен из Суботице, сведок је свих ужаса и немилих догађаја који су почетком августа заувек променили судбине стотине хиљада Срба. Кренули су из родне Глине у непознато на север Србије, у нади да ће по завршетку ратних дејстава и успостављању нормалног живота, вратити на своја вековна огњишта. У међувремену, успели су да поврате већи део имовине, али о повратку у Глину не размишљају.

„Увек сам био оптимиста у животу али сада како време пролази, ја сам свестан шта ће се на крају десити. Волео бих да ме мисли моје изненаде и да крене на боље и да се све реши. Ту политичари морају да одиграју једну фер и политичку утакмицу.“ објашњава Чедомир Пађен, председник Удружења Банија

Срби су данас ретки на простору између Уне, Купе и Саве . Пре рата Банија је бројала око 100.000 становника од којих су 65 одсто били Срби, међутим након операције Олуја, демографска структура се знатно променила, број становника је смањем, а бројна села су практично нестала. Сећања на догађај који је узроковао  све невоље и даље су болна, и Чедомир их нерадо спомиње.

„Ово не можеш фактички описати колико је то тешко, зато и избегавам. Не желим да улазим у детаље али желим да пошаљем поруку свим избеглима да не клону духом већ да се ослоне искључиво на себе. Ја се на ову државу нисам ослањао, већ сам одмах по доласку у Суботицу почео да радим и дан данас радим 16х. Долазе полако резултати од поштеног рада јер имам јасну визију.“ рекао је Чедомир Пађен, председник Удружења Банија

Данас, Пађени су једна од многобројних породица која је остала у Суботици, где је пронашла свој мир и кров над главом. Понекад оду у своју дедовину која се знатно променила у протекле две деценије, и како истичу нису наилазили на непријатне ситуације. Стога само лепа сећања на Глину и Банију остала су у њиховим срцима, док су лоша одавно истиснута.