Лета 1974. године Суботица је имала два базена. Онај у Дудовој шуми, који је до данас остао једини отворени, и онај далеко мање познат – у комплексу Хемијске индустрије „Зорка“. За њега се чак не може ни речи да је пратио судбину предузећа, будући се веома брзо испоставио као промашен пројекат, а данас се далеко од очију јавности, у рушевинама фабрике, скрива успомена на несуђени „раднички“ базен.
Базен какав Суботица никада пре и никада после није имала, данас је руина и подсећање на, како ће се испоставити, мегаломански пројекат, осуђен на пропаст у самом почетку.
Изградили су га сами радници средствима предузећа, а заузимао је површину једног фудбалског терена. Као најбољи млади радник самоуправљач 1974. године, свечаном отварању присуствовао је и Миклош Олајош Нађ. Била је то година када је исушен Палић, а Суботица добила уз овај, и базен у Дудовој шуми.
Ипак, у пракси се показало да оно што је било замишљено као „рај за радничку класу“ то баш и није. Из данашње перспективе, фабрика пестицида вероватно је последње место на ком би просечан купач потражио спас од жеге. Тако је и било – након само једне сезоне, санитарна инспекција је затворила базен, објашњава Дејан Мркић из Историјског архива, и додаје, да је базен наредних година радио, али не више као јавно купалиште.
Последњи покушај оживљавања рекреационог центра на „Зорци“ одиграо се 2006. године, исте године када је фабрика, иначе позната као највећи загађивач у граду, заувек затворила погоне. Међутим, да ли због постапокалиптичног индустријског окружења, или због стандарда које никад није могао да достигне, крај тог лета био је и коначан крај базена замишљеног као „раднички“.
