Од када су у септембру почели радови на изградњи брзе пруге и у њиховом селу, мештани Верушића суочавају се са бројним проблемима – како ни један надвожњак није завршен, а стари прелази су затворени, многима су њиве пресечене на пола. Ипак, најгоре је прошло неколико салаша чији су житељи осуђени да иду атарским путем који када падне киша постаје непроходан. Због тога моле надлежне да обрате пажњу на њих и да се поведе рачуна о функционисању села и кретању људи док трају радови.
Докле год сеже поглед са верушићких њива и салаша виде се конструкције будућих надвожњака и будуће трасе брзе пруге. Ипак, онима који тамо станују ови су радови закомпликовали живот.
Међу њима је и Марија Вујковић која је овде рођена и одрасла и како каже, дедовину не планира да напусти. Једини пут који њу и остале становнике салаша повезује са остатком света јесте стари атарски који води до бивше Азотаре. Међутим, када падне киша и он постаје непроходан, вели Марија, а локална самоуправа неће да га санира јер тврди дај пут не постоји.
Имају и други Верушићани проблема: већини је будућа пруга пресекла њиве. Стари пружни прелази су затворени, нови нису отворени, а путеви су разроварени, због чега страда механизација. Против пруге немају ништа, али док не буде завршена и они треба да живе, веле огорчени паори.
Председник Месне заједнице „Верушић“ Мартин Габрић каже да надлежни за њихове проблеме нису имали слуха. Иако су највише погођени земљорадници, угрожени су и сви који иду пешке Чантавирским путем, нарочито деца, с обзиром да је ова инвестиција значајно повећала фреквенцију саобраћаја, а пешачко- бициклистичку стазу коју су давних дана тражили, никад нису добили.
И док се око 700 становника овог малог села навикава на нову реалност, а то је да ће се делити на оне који станују с ове или с оне стране пруге, у будућност не гледају с превише оптимизма.
Јер су и пре нове пруге били одсечени од света – без фиксних телефона и са слабим интенернетом, али се макар воз овде заустављао, док ће брзи само пролазити.
