Након неколико неуспелих покушаја да се заустави слегање земље и да се учврсте темељи испод торњева Катедрале Свете Терезије Авилске, решења и даље нема.

Катедрала је грађена од 1773. до 1779, а верује се да је „најпознатија пукотина у Суботици“ присутна од самог почетка, и да је временом постајала све већа. Сада је напуњена пур-пеном, да се голубови не би гнездили у њој, али и даље постоји, и шири се.

- Зашто је то тако, терен је нестабилан, можда није најсретнији одабир терена где је грађена катедрала, можда се у оно време није толико мислило да ће се то слегати – објашњава жупник цркве, влч. Драган Мухарем. – Када се погледа Градска кућа, ипак је она знатно касније грађена, па су пуно боља решења примењена да та тежина не тоне. Овде то није баш најбоље погођено, а отишло се у јако велику висину и велику тежину тих торњева. Сваки торањ је око 3,2 тоне. То је огромна тежина. Ево, 250 година стоји, али та мицања су из године у годину бивала, мало-помало, све већа.

Пре десетак година појавила се иницијатива да се померање торњева заустави, уз помоћ Владе Мађарске, која је издвојила средства за два пројекта.

- Први је био уградња мега шипова у темеље, да би се они учврстили. То је донекле помогло, ипак је то мало стабилизовало тло. С друге стране, све те методе, отварање темеља, то су све инвазивне методе, па је дошло до већих трзаја, померања, круњења, опадања, па је зато морао да се затвори предњи део, свечани улаз, он је већ годинама затворен и ограђен. Не делује ни лепо, ни естетски, али ради сигурности људи који ту пролазе, било је потребно да се затвори, то је ипак опасно.

Пошто овај метод није дао очекиване резултате, стручњаци су покушали да изведу још један: убризгавање полиуретанске смоле око темеља, да се земљиште учврсти. Међутим, тада су торњеви „кренули“ према напред, што је много опасније, јер могу повући са собом целу цркву. Када су се појавиле пукотине на лађи, одустало се од тог пројекта. Како жупник објашњава, тада је наступила пандемија, па глобални проблеми, тако да проблем са пукотином и даље постоји. Оно што би могло да буде задње, али трајно решење заправо јесте рушење торњева.

- Стручњаци који су ту били, рекли су да у свету не постоји сличан пример. Можда је најсличнији торањ у Пизи, али тај торањ је остао тако, искривљен. Немамо неку референтну тачку, да бисмо могли да се надовежемо и да кажемо да ћемо ту технологију овде исто применити. Оно што је у градитељству познато: када нешто не можеш да решиш, крећеш све испочетка. Ови торњеве који су заиста можда превисоки и претешки за овај терен, можда треба да се скину, па онда да се учврсте темељи, па да се поново подигну торњеви од данашњих материјала који су много лакши, флексибилнији или чвршћи, и тако вратити њихов првобитан изглед, како су првобитно направљени.

Иако је рушење и поновна изградња торњева најрадикалније и најскупље, за сада изгледа да би било и једино и трајно решење овог проблема. А пошто један такав подухват захтева огромне финансијске изворе, за сада остаје отворено питање када и ко ће успети да санира „најпознатију суботичку пукотину“.