Пре двадесет година НАТО је бомбардовао метеоролошку станицу на Палићу. У том моменту тамо су становале две породице, које су само пуком срећом преживеле. Међутим, ни две деценије касније не проналазе мир, јер су како тврде, жртве отимања имовине – куће које су за њих саграђене, локална самоправа је у међувремену превела у своје власништво.
Кнедла у грлу док се присећају тог 20. маја 1999. године. Овај дан памтиће до краја живота, јер је кажу то био најтежи тренутак, који и данас проживљавају у ноћним морама. У становима уз метеоролошку станицу те је ноћи спавало пет душа – породице Радојчић и Вучетић.
Након удара првог пројектила у пола ноћи, имали су свега два минута да се саберу и побегну што даље. Успели су да одмакну тридесетак метара, кад је ударио други – затим је уследио, присећају се, најцрњи мрак, и спознаја да су ипак –живи.
Живу главу су су упели да спасу, али су остали без крова над главом. Агонија две породице се те ноћи није завршила, већ она траје до данас. У јуну 2000. године уз помпу медија и политичара, уселили су се у домове саграђене за њих – Град је уступио плацеве, а Дирекција за обнову земље саградила стамбене објекте. Срећа је била кратког даха – након неколико година сазнали су да су изиграни и да нису власници кућа, већ да је то – локална самоуправа.
Осим кућа, како тврде Мирјана и Митар, остали су и без ратне одштете, коју је НН лице уместо њих подигло, као и без плацева које су добили као донацију, које су их уредно вратили сазнавши да ће им Град дати оне у Сунчаној улици. За све, кажу, имају доказе на преко 2000 страница.
Највише их боли то што су поред редовних обавеза метеоролога, имали наредбу да јављају летове авиона, чиме су одиграли улогу важну за целу Србију, јер су се на основу њихових дојава алармирали грађани широм земље. Ипак, борба за имовину и даље траје, а први пут, кажу, сада верују да у локалној самоуправи постоји воља да се неправда дуга две деценије исправи.
