На данашњи дан 1974.године трамвај је престао да саобраћа Суботицом. Пола века касније последњу вожњу памте многи суграђани, а неколицина се и даље окупља испред старог трамваја који одавно стоји у месту. Питање да ли је одлука о укидању трамваја била оправдана и данас изазива пажњу јавности, а струка каже – оно се врло брзо показало као непромишљено.

Трамвај је Суботицом возио непуних осамдесет година, од 1897. до 1974, када је другог априла укинут. Био је превозно средство, али и много више, начин живљења, место за разговор, као и за заљубљивање. Тако је отац Рите Милодановић, Нађ Торма Иштван звани Чонгош, некадашњи возач трамваја упознао њену мајку.

„Да није било трамваја, он не би упознао моју маму. Она је јако волела униформисане мушкарце, а тада су биле лепе униформе“ – прича кроз смех Рита.

Занимање возача трамваја било је карактеристично за њихову породицу, возио га је и њен деда Нађ Торма Винце.

„Мој тата је био познат по томе што је имао велик глас, увек је викао и јако је брзо возио трамвај, људи су се држали за рукохват кад је он возио. Трамвај је ишао јако рано, већ у пола четири, јер је возио раднике и јако је волео свој посао.“

Да су деца волела трамвај сведочи и Ружа Саулић, чији је отац, Стеван Бирка, такође био возач. Са радошћу препричава догодовштине и каже да је била јако тужна када је трамвај укинут.

„Ја сам живелу у трамвају, сваки моменат тата кад вози – ја сам у трамвају, из школе не идем кући, већ у трамвају пишем домаћи. И продавали смо карте као деца, то су нам дозвољавали, па смо ишли од путника до путника и продавали. Лепо је било и никад то човек не може да заборави, то је један доживљај“ – присетила се Ружа.

Иако се периода трамваја сећа као лепшег времена, то су истовремено и болне успомене, прича нам Људевит Вујковић Ламић.

„Толике године је саобраћао, милиони људи су прошли трамвајем, не може се то описати ни речима, то треба доживети. Ја сам емотивно везан за трамвај, навиру сећања, јако ми жао што нема трамваја.“

Потпуни заокрет у јавном превозу пре пола века тада се онима који су о њему одлучивали чинио као паметан потез. Струка сада каже да је ипак био лош.

„Са данашње тачке гледишта, изгледа да је укидање трамваја била једна лоша одлука. Они који су у то време одлучивали о јавном превозу меркали су цене енергената, течна горива су била јефтина, нико није ни слутио да ће већ 1979. доћи први нафтни слом, да ће се после тога само низати потреси на тржишту и да ће гориво бити све скупље, а да не говоримо о загађењу“ – каже дипломирани инжењер саобраћаја, Милан Васовић.

Иако повратак трамвајских шина у садашњу градску инфраструктуру можда није изгледан, у ери електричних аутомобила, увођење аутобуса на електрични погон свакако јесте, па ће то можда бити будућност јавног превоза, закључује Васовић.