У недељи у којој се обележава 25 година од војно-полицијске акције „Олуја“ у којој је протерано више од 200.000 Срба из Хрватске, а више од 2000 убијено, доносимо сасвим личну причу породице Ћеран из Глине која је поделила судбину својих сународника и у чувеној избегличкој колони стигла у Србију.
Данас времешни Нада и Драган у време „Олује“ били су најбољим годинама. Најпре су са породицом побегли из Загреба, где су живели и радили две деценије, а потом из родне Глине. Док се Драган присећа гранатирања, паковања читавог живота у неколико кофера и одласка заувек, Нади сузе саме теку и не може да изусти ни реч. Претешко је и 25 година касније,а сећања на колону су и даље веома жива.
У колони су провели пуних осам дана, а када су најзад стигли, најпре су се сместили у Пригревици, а потом у Бајмоку, где су и данас. Ипак, сваки почетак августа поново отвара старе ране.
Живот у Србији почели су из почетка – Драган се запослио као возач у „Суботица-трансу“ где је дочекао пензију. Ћерани имају двоје унучади, а у години у којој ће прославити 50 година брака добиће и праунуче. У Бајмоку им, вели, није лоше, али је носталгија за родним крајем јача од свега. На питање о повратку и Нада и Драган одмахују главом и углас кажу-нема нама назад.
Прича породице Ћеран само је једна од многих у Бајмоку – од око 8000 становника, колико броји ово насеље надомак Суботице, чак је 1200 душа које је из Крајине „одувала“ Олуја.
