Сутра се навршава тачно 23. године од почетка војно – полицијске акције „Олуја“ која је довела до егзодуса више од 250.000 Срба из Хртватске. У Суботици данас живи више од 10.000 људи, који су у чувеној избегличкој колони, побегли у Србију. Наша екипа доноси животну причу Жарка Гранулића, који је као младић, у подераној одећи, босоног и без иједног документа, сам стигао у Београд.
Жарко пали свећу за страдале сународнике из родног села Кињачка код Сиска. Чак је петина убијена. „Олуја“ је Жарка затекла на положају – будући да је као младић одмах био мобилисан још на почетку рата. Тог 4. августа 1995. године наређење је стигло у пола 5 ујутру да се сви повуку – и војска и цивили. Жарко остаје последњи у селу, чекајући ратног друга да га повезе.
Кућа у родном селу остаје откључана – са свим успоменама и стварима, а Жарко са својих 25 година стиже у Србије – сам, без ичега, не знајући где му је породица, ни да ли су браћа, сестра, отац и маћеха уопште живи.
Ратни вихор поново се враћа по младића, и он завршава у Ердуту. Међутим, након месец дана успева на основу старе ране да буде ослобођен. И тако се жив, поново враћа у Србију, где је остао до данас.
У Бајмоку је и Жарко пронашао дом, оженио се и скрасио. Сналази се каже, како зна и уме, и некако преживљава.
„Олуја“ је злочин који траје и данас, поручује Саша Граворац из Савеза српских удружења, јер каже, његове последице и данас трају. Због тога сви који су преживели чувену колону сваке године шаљу поруку свету: никад више не сме да се понови такав злочин, да људи напусте своја огњишта и остану без ичега. Али, шаљу и поруку мира.
Опростио је и Жарко, али родну Банију заборавио није. Присећа се живота, који је како каже, био скроман али добар, а онда нагло исчупан из корена. Ипак, родно село би волео да посети, али да се врати – за то је, каже, прекасно.
