Србија је јуче обележила годишњицу почетка акције хрватске војске „Олуја“, а првих августовских дана пре 27 година и данас се живо сећају они који су своје домове напустили и у избегличкој колони кренули пут непознатог. Своју причу са нама је поделио Милорад Кураица из села Плавна у Далмацији, данас Суботичанин који не заборавља своје порекло, али и поручује да је „Олуја“ опомена и за Србе и за Хрвате.
Своју причу Милорад започиње 4. августа 1995. године. Радио је у центру Книна, као директор филијале Републичког завода за тржиште рада, где се и задесио када је почела „Олуја“. Памти гранатирање цивилних објеката, а након неколико сати је напустио склониште и кренуо пут родног Плавна, двадесетак километара удаљеног од Книна. Тамо се састао са породицом, а потом су у рано јутро 5. августа сели у трактор и кренули у колони.
После Раче преко Шида, Вуковара, Бачке Паланке, Бољеваца код Сурчина, Милорад је завшио у радничком прихватилишту на Душановцу у Београду. Прича нам да је због неспоразума једно време чак мислио да му је отац преминуо у колони, те му је у новинама објавио и читуљу.
Захваљујући предратним познанствима, Милорад је дошао у Суботицу, где се запослио и остао до данашњег дана. У родно Плавно се вратио прошле године, 26 година након што га је напустио на трактору.
Дан када је 1995 .године пала Крајина је најтужнији дан за све Србе из Републике Српске Крајине, закључује Милорад и подвлачи да „Олуја“ треба да буде опомена и Србима и Хрватима, али и свим осталим народима, јер је једина подела на добре и лоше људе, и ниједна друга не би смела да постоји.
