Поводом 24. годишњице од акције „Олуја“ у којој је хрватска војска и полиција протерала више од 200.000 Срба са њихвох огњишта, доносимо причу Саше Граворца, који као једанаестогодишњак са мајком и дедом стигао у Србију у чувеној избегличкој „колони“. Саша, који је данас угледан члан академске заједнице у Суботици и познати борац за очување крајишких обичаја, каже да се веома јасно сећа тих догађаја, будући да му је мајка била трудна, што је додатно отежало и онако тешку и неизвесну ситуацију.
Да ће се тог јутра, 4. августа 1995. године последњи пут пробудити у својој кући у родној Петрињи, ништа није указивало. Све је било изненада, почело је гранатирање и детонације, присећа се Саша Граворац, који је тада имао 11 година. Деда је дошао по њега и мајку, која је била у осмом месецу трудноће, како би их склонио у суседно село. Отац је био на линији фронта. Међутим, када су видели да одлазе народ и војска, и њих троје су се прикључили „колони“ и кренули пут Србије, не знајући да је то – заувек.
Како несрећа никад не иде сама, Граворце су опљачкали на бензинској пумпи док су спавали-узели су им сва документа и уштеђевину,те је њихов први дан у Србији почео без пребијене паре. Убрзо су се нашли са оцем и баком и настанили се у Апатину, где се Сашина мајка породила – 29. августа Саша је добио сестру.
Након тешких година борбе, и живота из почетка, Саша је данас пред одбраном доктората и заршава трећи мастер.Каже да је то био његов начин – рад. Ипак сваки август за њега је тужан, јер каже да увек изнова проживљава тренутке који су прекинули његово детињство.
Данас се залаже за неговање сећања на завичајни крај и поручује да је важно да се „Олуја“ обележава, како се такво страдање никад не би заборавило, али напомиње да једни другима морамо да опростимо. Да никог не мрзимо и да чинимо све да се ово не понови, јер ако се понови онда смо сви криви. Ни побеђени ни поражени, не могу добро да прођу, закључује Саша.
