У Основној школи „Вук Караџић“ у Бајмоку синоћ су се окупили некадашњи ђаци, који су из основношколских клупа изашли пре 65 година. Сада осамдесетогодишњаци, прошетали су школом, одржали час, а затим отишли на заједничку вечеру, где су се присећали прошлих времена и незаборавних успомена.

Од њих 33, колико их је било у разреду, обележавању годишњице матуре присуствовало је деветоро. Нажалост, многи више нису међу нама, а некима је било тешко „ући у траг”, с обзиром на то да су се након завршетка школовања, у потрази за својом срећом, одселили ван земље.

– Ово је једно лепо сећање, и само ми је жао што ономад нисмо све записивали, у смислу адресе, и тако то, него је сад била велика потрага да се дође до некога, и онда сазнамо да је Марица Аница, или да је Марко далеко, одселио се, а неки су нас и напустили… – прича Илија Маравић, и додаје: – Да смо то записивали и раније знали, имали бисмо прилику и да испратимо наше другарице или другарице, било би лепше.

Поред туге због свих оних који нису више ту, било је и мноштво срећних и радосних момената. Јесте да сећање не служи све некадашње ученике на исти начин, али сви су сигурни у једно: деца су поштовала учитеље и наставнике, али су се држала заједно „у невољи“. Тако се бар сећа Љубица Маравић.

– Заиста смо бранили једни друге. Имали смо „опасног” разредног старешину, он је предавао математику, Симо Ивановић. Он је био јако строг, увек је имао неки прут морске траве, као прст, онако, мало дебљи. И онда, ако си негде погрешио, он каже „пружи длан“, и онда опали да ти мозак пукне. А ако си погрешио више, онда је требало да скупиш прсте, па на врхове прстију удари. Али све у свему, било је јако лепо. Другарство је било велико.

Иако је било изузетно тешко доћи до контаката, организатор Мирко Бабић каже да се труд вишеструко исплатио.

– Важно је да смо на ногама, да нисмо ником на терету, знате, то је најважније у животу, и колико-толико можемо и да комуницирамо, тако да је то врло угодан осећај да се нађемо бар у овом броју колико нас има данас. Има пар њих који живе ван Бајмока, нисмо имали пуно шансе да се сви окупимо, али ето, ту су сви који су могли да дођу данас. Сви су добродошли.

Присутни су се растали уз жељу и обећање да ће се потрудити да овакви сусрети убудуће буду много чешћи.