Комеморативним скупом у Синагоги и полагањем венаца на спомен обележје страдалима у Холокаусту обележена је 79. годишњица депортације суботичких Јевреја у Аушвиц и друге нацистичке логоре.

На данашњи дан 1944.године више од 4000 суботичких Јевреја депортовано је у нацистичке логоре широм Европе, а страхоте Другог светског рата преживело је њих свега 1000. Тог 16. јуна и данас се сећају неки од ретких који су остали живи. Међу њима је и Маријана Москович, рођена Бирман, која је са свега месец и по старости са мајком одведена вагоном Баја-Бачалмаш- Штрасхов. Них две су једине у породици преживеле Други светски рат, а Маријана је потом са 19 година са првом групом из Југославије отишла за Израел.

„Мама ме је спасила, са мајчиним млеком, ништа више није било, кад смо се вратили она никог није имала, и тата и сви њени су погинули, тако да је остала код родитеља мог покојног оца и после се преудала. Ја живим у Израелу али срце ме јако вуче овде, јер сам овде одрасла. Моја деца сада понекад кажу да их гушим, али то је зато што мене моја мајка никада није пустила и зато сам остала жива.“

Сличну судбину дели и Естер Бајер Албахари, рођена у логору Сајмиште. Од читаве своје породице, која је у Београд дошла из Сарајева надајући се бољем, преживела је само она.

„Људи који су ме узели рекли су ми твоја мајка је Јеврејка, била је добра и лепа жена и ми те сада чувамо. Ја сам била много мала да бих то могла да схватим, а била сам због тога свега никаква, мала закржљала, такво је било време.“

Сећање на Јевреје који су истругнути из својих домова у које се никада више нису вратили порука је прошлости за будућност коју морамо да преносимо и даље, истиче председник Јеврејске општине Суботица, Роберт Сабадош и напомиње да се јеврејска заједница у нашем граду након тога никада више није опоравила, те да сада броји свега 250 чланова.

„Јер уперити прстом у неког, дати му неку причу о томе да он није прихватљив, да говоримо против њега због тога што је различит и што је другачији од нас је само једна лака реч и све је почело од речи и та реч је најтежа која је довела до тога да се данас сећамо и окупљамо и постављамо венце да би сачували сећање на њих и то је једна велика опомена за све нас, нарочито за следећу генерацију.“

Комеморативном скупу стадаралима у Холокаусту присуствовали су и представници Града. Градоначелник Стеван Бакић подсетио да је већина Јевреја депортованих из Суботице страдала управо у злогласном Аушвицу, највећој машини за убијање икада направљеној.

„Од нешто више од 6000 Јевреја, колико их је непосредно пре окупације живело у Суботици, у град се вратило око 1000. Услед великих миграција њихов број је током времена наставио да се смањује, али захваљујући онима који су осталиу граду, а којих је било неколико стотина, у Суботици је очувана јеврејска традиција, обичаји, вера и култура.“

Почињена злодела се никада не могу исправити, па чак ни ублажити, за то не постоје оправдања, нити она временом могу да избледе, закључио је председник Скупштине града, др Балинт Пастор.

„Наши суграђани су били жигосани, прогањани и убијани. Суботичани, који су прво лишени људског достојанства, затим имовине, а на крају и живота. За њима је остала велика празнина. Остаје нам да чувамо сећање на њих и увек ћемо знати ценити све духовне и материјалне вредности којима су допринели друштвеном, економском и културном развоју нашег града.“

Венце су на спомен обележје страдалима у Холокаусту положили и представници Севернобачког округа, конзулата, неколико јеврејских општина, као и удружења.