Око стотину избеглица и миграната борави на граничном прелазу Келебија. Иако су температуре веома ниске, не желе да напусте границу и оду у неки од прихватних центара у Србији.  Већина се боји да не изгуби редни број, а део покушава на све начине да пређе у Мађарску.

Температуре у минусу већ неколико дана и ноћи. Леди се дах, а избеглице и мигранти спавају под отвореним небом. Импровизовани шатори, импровизовано грејање, импровизован живот. Храну добијају свакодневно, суви оброк с мађарске стране и топли оброк који дели Црвени крст. Жичана ограда је свакодневица, некима неколико дана, а некима и месецима. Једини циљ – прећи с друге стране. За многе, циљ готово недостижан, али одустајање за њих није опција.

Иако су углавном све мушкарци, затекли смо и две породице са веома малом децом, од тога и једну жену у другом стању. Неки спавају и у просторијама некадашњег Фри шопа, али немају грејање. Овде бораве, како су нам рекли, због тога да не изгубе свој ред, али ту су и такозвани економски мигранти, попут Алжираца, који на све начина покушавају да пређу границу с Мађарском. 

Самби је један од педесетак Алжираца које смо затекли. Ни сам не зна колико је пута покушао да пређе границу. Четири месеца Самбију је мали шатор једини дом. Каже да је веома хладно, нарочито ноћу. Сада чека свој број, а на реду је 574.

„Напустио сам Алжир јер тамо није добро. Политика је проблем. Нема посла, нема новца. Тамо сам радио у пицерији, спремао храну, био сам и механичар. Сви су овде радници,“ каже овај младић.

Двадесетједногодишњи Саад побегао је из Сирије, где су му остали отац и млађи брат. Запутио се у Холандију, код старијег брата. За 25 дана, колико је на Келебији, покушао је два пута да пређе у Мађарску. Без успеха. На питање због чега неће да оде у неки од прихватних центара, каже да ником ништа не верује. Не жели чак ни да се региструје за улазак у Мађарску.

„Овде је ужасно хладно, немамо зимске јакне. Не можемо ништа да урадимо, ни да се истуширамо – само зима, зима и ништа друго.  Не желим да идем у камп, тамо ћу остати шест месеци док не дођем на ред, моји пријатељи су толико у кампу и још увек нису прешли границу. Све су то лажи. Ја хоћу да пређем без броја, без ичега,“ огорчен је Саад.

Стотињак избеглица сваког је дана на граничном прелазу, кажу нам хуманитарци који их свакодневно обилазе. Мађарска дневно пропушта свега десет људи на Келебији, и још толико на Хоргошу. Да се региструју могу и у прихватним центрима, где имају све неопходне услове – и грејање и топао кревет, међутим, чини се да је жеља да се пређе с оне стане жичане ограде, много јача. Зато спавају под отвореним небом, бежећи у, како се надају, бољи живот.