Како би се Суботичани боље упознали са појединачним причама избеглица и миграната, Центар за заштиту и помоћ тражиоцима азила организовао је јуче дружење у Клајн хаусу. Грађани су имали прилику да уз традиционалне чајеве и посластице из крајева из којих долазе избеглице, поразговарају са њима и ближе се упознају са њиховом културом, као и разлозима због којих су напустили своје домове.

 

Бежећи од Талибана који су му убили оца и брата, Ахмад Бавари је са женом и двоје деце, најпре побегао у Иран из родног Авганистана. Да невоља никад не иде сама показало се и у његовом случају – у Београду су му се разболели жена и тек рођени син, који је са само четири месеца преминуо. Ипак, срећа се овој породици осмехнула и сада имају здраву ћерку, која се родила у Србији.

 „Веома смо срећни и захвални богу што смо добили ћерку, која је здрава и што смо поново добили прилику да имамо дете. Људи су у Србији су заиста дивни, много нам помажу, нарочито око бебе. Заиста су љубазни и добри домаћини према нама који смо за њих странци побегли из далеких земаља,“ прича овај човек.

Породица Бавари у Србији борави годину и по, а већ више од два месеца у Прихватном центру у Суботици. Надају се да ће ускоро стићи до одредишта до ког путују пуне две године – а то је Немачка.

„Када смо стигли у Суботицу, граница са Мађарском је била затворена, тако да нисмо били у могућности да наставимо наш пут даље. Надамо се да ће се ситуација ускоро променити и да ћемо убрзо бити у Немачкој. Пут је био веома дуг и мукотрпан, нарочито док смо боравили у Грчкој, где је било најтеже. И сам имам здравствени проблем, тако да се надам да ћемо се ускоро смести и отпочети наше нове животе,“ каже Ахмад.

Ово је само једна од многих прича избегличких породица,  које тренутно бораве у нашој земљи. Управо је успостављање контакта између наших грађана и избеглица једна од основних мисија Центра за заштиту и помоћ тражиоцима азила, које је организовало чајанку са избеглицама – како би се међусобно боље упознали.

Тренутно у Србији борави око 5.000 избеглица и миграната, који су дословно заглављени у нашој земљи, будући да се просечно задржавају чак годину и по дана.