Мирослав Мезеи из Мале Босне ради један од физички најтежих послова, који уз то неретко прати и друштвена стигма – запослен је као гробар у ЈКП „Погребно“ готово десет година. Иако је керамичар по струци, са свега 21 годину почео је да ради најпре на озидавању гробница. Данас је груповођа на Керском и Александровачком гробљу и како каже, планира ту да остане до пензије. Негативни коментари и сујеверје га не дотичу, јер је каже посао као и сваки други.
Његов дан почиње у 7 ујутру – у опегланој и чистој униформи Мирослав сваког дана долази на гробље и најпре узима ашов у руке. Радни дан завршава са последњом сахраном, зими у 15 часова, а лети некад и у 18.
Није лако вели, уз тежак физички рад, ту је и вечита туга на коју се навикао. Међутим, оно што свима најтеже пада јесте када сахрањују – дете.
За посао гробара овај тридесетрогодишњи младић каже да је изузетно одговоран, а највећи страх му је да не погреши гробницу. Зато сваку проверава са странком на лицу места, а гробље сада већ познаје као свој длан. Други је додаје, да испусти ковчег. Због тога свакој сахрани он и његове колеге приступају са посебним пијететом и пажњом.
Иако се пар година окушао у Привредној зони, Мирослав је ипак решио да се врати у „Погребно“ – ту му је каже најбоље, посао сигуран, а плата добра и на време. Ипак, овај вредан момак ни ту не завршава радни дан-кад стигне кући у Малу Босну, бави се и земљорадњом, како би жени и сину обезбедио што бољи живот.
