Како изгледа када се споје љубав ка традицији, пореклу и умећу израде, али и обнове старих предмета, наше камере забележиле су у дому Бајмочанина Петра Боце. Колекција обухвата неколико десетина предмета, који посматрача враћају у нека минула времена.

Петар Боца рођен је у Горском Котару, Брезну код Огулина. У наше крајеве се са породицом доселио давне 1958. године када је имао само осам месеци. У Лику је ишао код баке и ујака за сваки распуст, те је од малих ногу почео да прикупља различите предмете из тог краја. Данас, неколико деценија касније, направио је и своју прву колекцију која садржи низ експоната, од оних уобичајених, до оних специфичних за те крајеве.

-Ту су наћве за мешење хлеба, опрема за извлачење трупаца из шуме, коњска опрема која се не користи овде, помоћни алати, било је и тара за ткање, али се то не користи већ 50 година, те предмете сам гледао да донесем и сад сам направио ту малу поставку. Имао сам и изложбу када је била „Пасуљијада” у Бајмоку.

Поставку су видели и малишани из бајмочког вртића, но како истиче наш саговорник, ко год пожели, може да је погледа. Рало и плуг, пећ која се не користи готово пола века, тара за ткање, то су углавном предмети који највише привлаче пажњу.

- Ово је пећ „коза”, она је карактеристична због ногу, то сам ја правио по сећању, како се некада правило. Ту се пекао хлеб, а овде се кувало. Када се кува кафа, склони се прва, ако је шерпа већа онда друга, те трећа плоча. Ово је свитак, Личани не само што су измислили наизменичну струју, већ и свитак да жени још више отежају живот да не носи само две, већ три канте и то једну на глави. Ово је сврда, претеча бургија, ове гљиве расту тамо по буквама, а ово је преслица коју је мој тата правио мами 1956. године. Гаргаше за чешљање вуне, пракљача за тући веш када се пере и наћве, у којима се месио хлеб.

До предмета долази на разне начине, често и помоћу родбине и пријатеља који их имају у поседу, па као поклон постану део колекције.

- Ово је стап, у томе се правило масло. Скупља се кајмак од млека два до три дана, онда се наспе варенике три, четири литре, стави се скоруп, онда се туче, те се одвоји масло од воде. Ово је дрвена кутлача, као мерица колико да узмете брашна за печење хлеба. Ово се звало брдо, кроз то су пролазиле нити и онда када се провуче та кропа или вуна, с тим се сабија. Ово је ајам, дрвени, у томе је коњ пуно јачи. Ово је колевка која је стара скоро 80 година, ово је тата правио за моју сестру 1947. године.

Петар је прошле године организовао обилазак Дрежнице, коју су, поводом прославе Мале Госпојине, посетили и гости из Бајмока. Тај обилазак планира се и ове године, као и обнова појединих споменика у том крају, прича Петар. И за крај, порука нашег саговорника – да треба да негујемо своје порекло, културу и наслеђе.