У времену када стари занати изумиру са њиховим мајсторима, а умеће нема ко да наследи, у Бајмоку један седамнаестогодишњак претендује да буде озбиљан ковач. Иако тек средњошколац, Виктор Јамбор има озбиљну ковачку радионицу која му увелико доноси џепарац.
Стара латинска пословица која каже да је свако ковач своје среће код младог Виктора Јамбора из Бајмока дословно то и значи – од малих ногу желео је да буде ковач, као његови деда и прадеда. За разлику од вршњака, овај младић проводи слободно време у својој радионици, где кује у исто време и занат и алате.
Алатницу је Виктор опремио тако да ми му позавиделе и старије колеге, а најпоноснији је на ручно прављен механички чекић који заузима централно место у дворишту. Муштерија како каже има, највише из Бајмока и околних села, али прода понешто и преко интернета.
Иако ковачки занат важи да један од најтежих, Виктору не пада тешко. То је и био разлог због ког родитељи у почетку нису били за то да њихов син буде ковач, међутим, када су увидели колико он то воли и да у тој намери неће одустати сада су му највећа подршка.
Ипак, од ковачког заната се не може живети, због чега након што заврши пољоприврдну школу Виктор планира да се тиме и бави, а да му хоби буде додатни извор прихода. Иако његова генерација са села гледа да оде првом приликом, овај седамнаестогодишњак на то и не помишља – јер како вели „не зна шта би радио у граду“.
