Шуме, ливаде и планине све чешће горе, а стручњаци упозоравају да ако не променимо однос према околини, можемо изгубити воду, земљу, и ваздух. Пожари не бирају – али ми бирамо да ли ћемо их спречити, или не.

Према члану 47. Закона о шумама, забрањено је паљење „отворене ватре у шуми и на земљишту у непосредној близини шуме, на удаљености мањој од 200 метара од руба„, а за кршење овог закона предвиђене су казне и до 100.000 динара.

КОДА ПРИРОДА ”ПРОГОВОРИ" – ЧОВЕК ОСТАЈЕ НЕМ

Сваке године, пожари погађају природу, угрожавајући биљни и животињски свет. Према подацима, чак 96% пожара у Србији изазива човек. Уместо да делујемо превентивно, често остајемо неми посматрачи онога што остаје након пожара.

– Као стручна институција, не можемо оперативно деловати на превенцију, али можемо потрошити пуно речи да бисмо нагласили колики је значај борбе против пожара – рекао је на почетку разговора Марко Туцаков, из Завода за заштиту природе.

Од почетка јула ове године, на територији Републике Србије, регистровано је више од 3.500 пожара, што никада у нашој земљи није забележено.

Пожари најчешће захватају травнате површине и пољопривредне парцеле, а затим се шире и на шумска подручја.

– Пожари се дешавају на природним стаништима обично на почетку вегетације, дакле у рано пролеће и након периода суша, истиче саговорник.

Проблем је што након пожара често нема систематске обнове. Подручја која су била захваћена пожаром остају занемарена и без контроле, што доводи до брзе ерозије и губитка плодног земљишта.

ПРИРОДА СЕ НЕ ОБНАВЉА КАО НЕКАДА

– Природа, на нашу срећу, још увек успева некако да се обнови, али никада довољно у мери да надвлада последице онога што је учињено, наводи Туцаков из Завода за заштиту природе.

Један од најшокантнијих случајева било је намерно паљење гнезда гачаца, чиме је угрожена и сива ветрушка – ретка врста сокола. Гачак, иначе птица из породице врана и код нас заштићена сива ветрушка, уживају на смену у багремовом шумарку код села Банатски Двор.

Гачак направи гнездо и раније у пролеће изведе младе, а сива ветрушка се враћа с југа крајем априла и почетком маја па се усели у гнездо које је користио гачак и ту леже јаја. Уместо да ову занимљиву појаву сачувамо, неодговорни појединци сматрају да природне процесе треба уништити.

– У неким колонијама смо запазили да се дешава и паљење гнезда гачаца отприлике у мају, када су у њима још увек младуници, што се коси са сваким принципом људскости, наводи Туцаков.

ПРЕД НАМА ЈЕ И БОРБА ЗА ВОДУ

Последице пожара не виде се само на површини – земљиште се деградира, а вода постаје све осетљивија.

Иако је доминација воде над копном на планети Земљи велика, подаци говоре да је од те велике доминације само 0,6 одсто за пиће. Од укупне количине воде коју употребљава човечанство, суштинске потребе су задовољене са 3%, док се остатак углавном нерационално троши.

– Живимо у времену врло великог дефицита воде. Природна водена станишта, као што су реке и мочварна станишта, таквом брзином нестају да је врло тешко сада и испратити. Ми не знамо колико водног ресурса у смислу подземних вода у ствари имамо, а тако га олако расипамо. Битка за воду, чини ми се, код нас још није ни почела, истиче Туцаков.

Природа нам не даје ништа бесплатно, само што то ретко схватимо док нам одређене ствари “не одузме”. Као са водом, слична је ситуација и са биљкама, које највише страдају током пожара на отвореном. Биљке имају поре на површини лишћа које се називају стоме. Ове поре су сличне нашим устима, осим што док ми удишемо кисеоник и издишемо угљен-диоксид, биљке удишу угљен-диоксид и издишу кисеоник.

Када дим од шумског пожара путује, он се на сунчевој светлости током тог пута и хемијски мења. Мешањем испарљивих органских једињења, азотних оксида и сунчеве светлости ствара се приземни озон, који може изазвати проблеме са дисањем код људи. Такође, то може оштетити биљке деградацијом површине листа, оксидацијом биљног ткива и успоравањем фотосинтезе.

ИМА ЛИ СПАСА?

– Природа се неће вратити у првобитни облик ако је ми не подржимо. Долазе врсте које нису типичне за наше просторе, квалитет земљишта опада, подземне воде се црпе, шуме и рибњаци нестају. И поред тога постоји нада, али само ако друштво схвати да не може само Завод, инспекција, нити полиција решити ситуацију. Закон о заштити природе дефинише да је то дужност целог друштва, закључио је на крају разговора Марко Туцаков из Завода за заштиту природе.