Годишњице почетка „Олује“ и данас се, готово три деценије касније, са болом сећају они који су је преживели. Своју причу испричала нам је Драгана Ћупурдија, сада психолог у једној основној школи, а тада двадесеттрогодишња студенткиња која се затекла у посети родбини у Кореници. Те августовске дане ´95. још увек живописно памти, а како каже њен пут из Крајине до Суботице није трајао толико дуго, јер је за разлику од многих који нису били те среће, она знала где иде.

Драгана, иначе рођена и одрасла у Хрватској, са породицом се ´94. доселила из Сења у Суботицу, а њена прича из „колоне“, је како сама каже, врло неуобичајена. Како јој је сва родбина и даље била у Крајини, пожела је да их током лета обиђе и тако је отпутовала у Кореницу у јулу и планирала да се врати око десетог августа. Гранате које су их пробудиле рано четвртог августа, већина није толико озбиљно схватила, тако да су се склонили у подрум и чекали да акција прође. Информације које су до њих долазиле биле су подељене, али се на радију чуло да улази војска Хрватске.

„Први неки доживљај неке страхоте је био кад су из села које је било на првој линији фронта, онако рашчупани, боси, стигли неколико жена са децом и почеле да плачу и запомажу. Није нам било свеједно, и онда смо заједно са им женама на трактор, на приколицу побацали неке ствари да имамо где да седнемо, значи све смо оставили отворено, мислећи да ћемо се вратити сутрадан, за дан, два и кренули смо према војсци, јер куд војска, туд и ми.“

Тада смо видели да се војска пакује, јер је добила команду да се повуче у Плитвички Љесковац. Кренули смо за војском и тамо смо провели поподне, тамо су били и становници других села из околине, наставља причу Драгана. Гранате се више нису чуле, али су колале разне приче о исходу ситуације у којој су се нашли. Ујутру су кренули преко Коренице, Доњег Лапца и Мартин Брода до Републике Српске, а успут су затицали пуста села, јер је у међувремену народу речено да почне повлачење.

„Тако да смо пролазили кроз пуст град, то је било стравично, УНПРОФОР је само вирио, нико ту нама није помагао, значи све си оно ставио, кући се више не враћаш, немаш ни горива, види се са стране да су људи оставили тракторе кад им је нестало горива и прешли на туђи трактор где је било места.“

У том брисаном простору, осећали су се као покретне мете, описује Драгана.

„Ја сам била приколици тракторској од свог тетка, заједно са тетком, сестром од тетке и још неким комшиницама, које су рецимо оставиле своје превозно средство, јер су им мужеви и и браћа били на првој линији и оне нису знале да возе и онда су се неком дугом прикључиле и једноставно исчекивале да ли ће видети неког од својих који су били на првој линији фронта, да ли ће их наћи или не.“

Током ноћи петог на шести су успели да пређу у Републику Српску, где су се у Босанском Петровцу спајале колоне трактора са три стране – из Лике, Далмације и са Кордуна. Пролазак Коридором и сад памти по људима који су им помагали, иако ни сами нису имали много. У Суботицу је стигла после недељу дана.

„Скоро три деценије касније и даље се човек осећа и тужно и издано, углавном су то лоше емоције и зато је битно да људи знају шта се десило и да се то не заборави“.

Већина људи из „колоне“ се снашла, створила поново своје огњиште, многи су патили за својим селом и вратили се, завршава причу Драгана и закључује да су све то били цивили, који су без икакавих политичких опредељења на крају остали без својих домова.