Наш суграђанин по пореклу, светски путник по избору, Ален Кумер за двадесет и осам дана препешачио је пут дуг 800 км, познат и као Пут Светог Јакова. Ову руту углавном прелазе ходочасници и то из правца Француске на путу који води у Сантиаго де Компостелу, град где се налазе мошти Светог апостола Јакова.

Иако из Бајмока, Ален Кумер већ неколико година живи у иностранству, у Аустрији, где доста времена проводи и у шетњи по природи, која је, како истиче, прелепа. Током короне, све више времена проводио је у шетњи, прелазећи и по 20 или 30 км на дан. Дакле, стекао је кондицију, а идеју о ходочашћу добио је након што је погледао филм „Тхе Wаy“. Сви услови за пут од 800 км створили су се ове године, те Ален није презао од остварења циља. На пут је пошао 4. септембра, а путешествија је трајала све до 1.октобра. Како прича наш саговорник, првенствена мотивација био је изазов, померање сопствених граница, а потом упознавање других култура и људи.

-Ходочашће је древно, 1.000 година иду људи, креће се из малог градића у Француској и иде се кроз читаву северну Шпанију до Атлантског океана. У катердали Сантиага де Компостеле се налази гроб Светог Јакова и ту се завршава ходочашће, али већина људи иде још до океана, да дође до тачке која на шпанском значи „крај света”. То ме је мотивисало да видим колико могу, и да ли заправо могу-

Како Ален објашњава постоји неколико рута, он је ишао најпопуларнијом „франсуцком рутом”, а која је уједно и најстарија.

-Наравно ходате са руксаком на леђима, све ствари носите са собом, перете их сваки дан. Направите себи рутину. Спавате са рецимо 30, 50 или 100 људи, то су хостели у којима ходочасници спавају. Ја сам ишао француском рутом, која је најпопуларнија и најстарија, негде око 30.000 или 50.000 људи годишње прође ту. Упознао сам разне људе, чуо разне приче, ово је једна авантура за памћење и то за читав живот-

У просеку је Ален пешачио око 20 до 25 или 30 км, рекорд за дан био је 39 км. Била је неопходна и психичка, а наравно и физичка припрема, па и прихватање могућности да се циљ не оствари у потпуности. На том путу научио је да цени обичне ствари, попут јутарње кафе због коју је некада морао и по 20 км да пређе да би је попио, прича Ален.

-Када сам отишао тамо, кажу да има три сегмента пута, први је физички, када размишљате о томе да ли ћу да стигнем, размишљате о боли, онда прелазите на психичку фазу где долазе сећања, размишљања, када се у једном тренутку испразне мисли, тада почиње духовна фаза-

У плану нашег саговорника је да освоји и Килиманџаро, највиши врх Африке. За све који размишљају о оваквом подухвату, има само једну поруку: „ Треба покушати”.