Иако су први планови за санацију Градске депоније стари и више од тридесет година, то се до данас није догодило. И док њено затварање зависи од почетка рада Регионалног система управљања отпадом, за више од 40 година непрекидног одлагања комуланог отпада, депонија се значајно увећала и „порасла“ у висину, и тиме постала претња по животну средину, будући да се налази на веома неповољној локацији.
Да се депонија нађе баш на улазу у Суботицу одлучилу су тадашње градске власти давне 1978. године и генерацијама у наслеђе оставиле озбиљан еколошки проблем. И назив који су јој наденуле, испоставило се, не одговара реалном стању на терену.
Иако званичног назива Градска депонија „Александровачка бара“, адекватнији назив би био – несанитарно , контолисано одлагалиште смећа.
А процене су да се за четири деценије смећа нагомилало – негде и до 30 метара у висину, па је тако тачка са најнижом надморском висином постала – највеће брдо у изразито равничарском граду.
С обзиром на то да депонија није санитарна, спорадично се дешавају и пожари, мада како кажу надлежни, не толико често, јер се чини све да до њих не дође.
Први пројекти за санацију датирају још из осамдесетих година, а последњи је израђен 2003. године, међутим његова је важност истекла 2016. године, а депонија остала таква каква јесте. У априлу прошле године ЈКП „Чистоћа и зеленило“ израдило је пројектно-техничку документацију за санацију и рекултивацију, која је у фази добијања сагласности.
И док се чека почетак рада Регионалног система, који је требало да заживи још пре две године, на Градску депонију дневно стиже девет аутосмећара, пет до шест аутоподизача, плус отворени камиони, а на све то отпад одлажу и трећа лица, односно фиме и сами грађани.
