Једна од најбројнијих суботичких породица – Дулић, јуче је организовала окупљање у Ђурђину, а наша екипа била је на лицу места да забележи делић атмосфере.

Њива покрај Цркве Светог Јосипа Радника у Ђурђину јуче је била место окупљања више од 250 припадника једне породице, па се са разлогом могло рећи да је било важно презивати се Дулић. Колико је тачно Дулића, тешко је рећи, али како један од организатора вели, да нису годишњи одмори, ни дупло већи шатор не би био довољан да прими све. На породичном стаблу сви поносно показују своје име и сви воде порекло од родоначелника породице – Ивана Дулића.

„У Суботици сви Дулићи који јесу и у ближој околини, сви су у ближем или даљем сродству, ако знају наћи своје претке, на нашем Дулић породичном стаблу могу сигурно да их нађу. Ми имамо уназад више од 300 година своје претке пописане, и можда смо јединствени по томе“ – каже Фрањо Дулић – Фратров.

Осим породичног стабла, поносно се чувају и старе фотографије, а приче о људима на њима преносе се са старијих на млађе. Овогодишње окупљање је треће по реду, скупе се Дулићи сваких 26 година – 1971, 1997, и ове 2023. Павле Дулић – Жидоран их је први пут окупио, а његова ћерка Марина Скендеровић, рођена Дулић, прича нам да су је учили да заоставштину својих предака преноси на потомке.

„Његов сан је био да једног дана окупи Дулиће на једном месту и ето пре 50 година му је то успело, исто на овом месту, тада је било око 300 душа. Накнадно су се још неки јавили кад су прочитали у новинама. Данашње, ово наше треће окупљање је доказ да је успео у томе“ – истиче Марина.

Најстарији Дулић, Антун Дулић – Фрасин, рођен је давне 1931. године. Има двоје деце, шесторо унука и шесторо праунука, али како каже, кад је он одрастао породице су имале по петнаесторо деце.

„Е то је друго било, десет нас је било живих, имамо слику унутра“ – вели Антун.

Само годину млађа је Цилика Дулић Касиба.

„Свима желим Дулићима лепо и добро и да се сви лепо окупљају и даље, како се досад окупљало, да се и даље тако, да не напусте своју фамилију“ – додаје Цилика.

Породице са много деце ни данас нису стране Дулићима, има их много са по шесторо, седморо, али и једна која поносно броји осморо деце. Кажу нам – деца држе брак живим.

„Ја сам одувек желео да имам више деце, иако је увек било тешко наћи жену с којом ћеш имати толико деце. Али ето Бог ми је дао срећу да имам жену, имамо осморо деце, живе здраве, задовољан сам и поносан на њих све“ – истиче Зеко Дулић.

Дулићи се међусобно разликују и по надимцима – Фратров, Кумов, Морканов, Барнин, Рањев, Курјаков, Бркоњин, али и Тринаести.

„То је наш прадеда, када се плаћала летина надничарима, углавном се дванаести део увек давао, а наш прадеда је давао тринаести део и онда је тако настао тај надимак који је остао до данас“ – каже Томислав Дулић –Тринаести.

Има их и преко границе па је тако на окупљање дошао и Славко Дулић из Аљмаша, код Осијека.

„Иначе први пут сам видео овакво окупљање Дулића, још за време Југославије, у „Арени“ је изашло, и већ тада сам добио жељу да дођем до контакта и да дођем овде.“

Како нам кажу организатори окупљања, жеља им је да се скупе и мало чешће, као и да направе велико прело Дулићевих.