Суботички бувљак већ деценијама представља култну дестинацију за све који траже нешто необично, али последњих година овај простор пролази кроз невероватну трансформацију. Док модерни брзи возови сваког викенда довозе реке посетилаца из Београда и Новог Сада, већина њих углавном јури ка новоизграђеним и светлим халама како би купили мађарске прехрамбене производе или гардеробу познатих брендова. Ипак, они који заиста познају душу ове пијаце знају да се прави живот и највеће тајне крију на отвореном простору који мештани и редовни посетиоци од миља зову „стареж”. На том делу пијаце, где време као да је стало, роба се не излаже на тезгама, већ на тлу, на обичним церадама и простиркама, под ведрим небом.
На овом специфичном простору нуди се апсолутно све што човек може да замисли, од половне обуће и старих дечјих играчака, преко књига и алата, па све до предмета који су некада били симболи престижа, попут старих грамофона. Колекционари овде показују невероватно стрпљење док пребирају по хрпама кованица или поштанских марки, надајући се да ће међу стварима донетим са нечијег тавана пронаћи заборављени „драгуљ” непроцењиве вредности. Управо та магија проналажења нечег старог, а вредног, и даље привлачи људе који верују да се у гомили одбачених ствари крије барем мало среће.
За многе који овде излажу своју робу, суботички бетон није само продајно место већ свакодневни полигон за преживљавање. Један од продаваца који на овом месту проводи више од двадесет година објашњава да је продаја половних ствари за њега постала неопходност јер је пензија коју је поштено заслужио премала да би покрила чак и основне животне трошкове. Он каже да се данас бави препродајом ситница и бицикала које набавља од других, али наглашава да је читав процес постао право мучење.
— Зарада је крајње неизвесна и дешава се да једва сакупим пар стотина динара колико износи дневни закуп самог места на пијаци — каже нам дугододишњи продавац.
Присећајући се неких прошлих, бољих времена, он истиче да се она више не враћају и да је борба за сваки динар постала свакодневица.
Само неколико корака даље, други старији продавац дели сличну судбину, наводећи да његова примања од тридесет хиљада динара нису довољна ни за најосновније потребе. Он сваког дана од раног јутра води нову борбу, надајући се да ће пролазници барем застати поред његове простирке.
Овај човек објашњава да робу често добија на поклон од познаника којима те ствари више не требају, па покушава да их прода по симболичним ценама од педесет или сто динара. Међутим, чак и када тражи тако мале износе, купци често покушавају додатно да спусте цену. Дешава се да читав дан проведе на сунцу или хладноћи а да не прода ништа, што значи да дан завршава у чистом губитку због трошкова закупа места.
Ипак, упркос тешким животним причама, „стареж” задржава свој сјај као ризница за оне који имају оштро око. Једна од продавачица која одлично познаје ситуацију на пијаци истиче да се управо у овом делу, који неки потцењивачки називају лошијим, крију најбољи „улови”. Она каже да се овде могу пронаћи фантастични предмети, попут квалитетне брендиране одеће и обуће која стиже директно из Аустрије или Немачке, а каквих често нема чак ни у продавницама нове робе. Иако већина посетилаца из већих градова само прође кроз овај део на путу ка модерним халама, они који застану и умеју да се ценкају могу проћи изузетно повољно.
Тако суботички „стареж” остаје аутентични симбол града, место на коме се преплићу носталгија за неким другачијим временима, тешке личне судбине и непоколебљива страст за проналажењем скривеног блага. За продавце је то нада да ће у сивилу асфалта пронаћи сигурност за сутрашњи дан, а за купце прилика да за мало новца додирну део историје или пронађу нешто што ће им улепшати свакодневицу. Ценкање, које је овде део обавезног ритуала, подсећа на неке далеке источњачке пијаце, дајући овом месту посебан шарм који модерне продавнице никада неће моћи да замене.
Реализовано у оквиру пројекта „Чувамо ћирилицу” који је суфинансиран из буџета Покрајинског секретаријата за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама. Ставови изнети у подржаном медијском пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.
