Међународни дан жена, 8. март, званично је проглашен 1975. године. Дан када се присећамо борбе за женска права, бољи положај и равноправност жена на друштвеној лествици, али и датум који нас услед комерцијално-потрошачких трендова неретко доводи до празног новчаника.
На иницијативу Кларе Цеткин, вође немачких социјалиста и женског радничког покрета, на Другој међународној конференција жена социјалиста у Копенхагену, 8. март, уведен је као дан вечног сећања на демонстрације америчких радница у Чикагу 1909. и Њујоршки марш више од 15.000 жена, које су тражиле краће радно време, боље плате и право гласа. Политичко значење се временом изгубило, те Дан жена, данас више није празник социјалне правде и једнаких шанси за мушкарце и жене, већ је претворен у чин масовне потрошње.
Да Осми март није празник ружа и вечера, подсећа нас Ђенђи Селеши, чланица Савета за равноправност полова при покрајинском Секретаријату за демографију, социјалну политику и равноправност полова.
Након више од сто година у борби за једнаке шансе и могућности, нисмо драстично одмакли, што се најбоље види у најзаступљенијим новинским насловима штампаних медија из региона – право на абортус, свака друга жена у Србији је психички злостављана, мобинг, живот пре и после сигурне куће и као и дискриминација. Ипак, они минималистички помаци говоре да се ствари померају на боље, жена се оснажује да јавно износи своје проблеме, да говори у своје име и у име оних чија су основна права за егзистенцију нарушена. Стога је врло важно да о правима жена не причамо само на Међународни дан жена, него да ове теме буду у жижи свакодневног интересовања, закључује наша саговорница.
