Суботичанин Стеван Стефановић још од малих ногу има необичан хоби – гљиварство. Шуму због тога познаје као свој длан, а и дан данас учи и открива ново, јер је свет печурака велик и увек скрива понеко изненађење.

Келебијска шума је његова башта, а гљиве љубав и хоби. Завирили смо и ми у Стевин чудесан свет и врло брзо, трагом искусног гљивара наишли на први „улов“. Објашњава нам да је у питању велика сунчаница, у народу веома популарна због свог укуса.

Пробијамо се даље кроз дрвеће и уз стазу налазимо вилин клинчац или чорбанку, прича нам даље Стево.

Одмах с друге стране угледао је гљивар и врло сличну печурку, што је каже још један од доказа да лаици не треба да иду у бербу.

Корак по корак по шуми и сазнајемо и како се заинтересовао за гљиве. Каже, било је то још од малих ногу, када их је брао са бабом, међутим, она их је разликовала само четири. Он данас бере око 15 јестивих врста колико их расте на Келебији, а сезона су им пролеће, нарочито јесен.

„Научио сам од моје бабе Зорке, свраћали смо у шуму, касније смо купили шампињоне којих је било на старом Келебијском риту. Касније је то прешло у љубав, све више ме је интересовало, тај свет је јако разнолик и леп, па сам проучавао литературу, фејсбук, јутјуб. Учио сам и од других гљивара, значи то што те занима то и научиш,“ вели наш саговорник.

Иако је богата јестивим гљивама, наишао је Стево и на смртно отровну прошле сезоне, а како каже, разлике су веома мале, оном ко их не познаје биће неприметне.

„Чак и гљиве које су јестиве, има ситних разлика које лаик неће уочити и могу да изазову проблеме,“ истиче он.

Има и других који наврате у шуму да беру гљиве, али они не праве штету, већ има оних који доносе смеће и краду дрва, што му вели највише смета. Он пак, у складу са одрживим принципима гљиваства и очувања екосистема, печурке бере на посебан начин и обавезно их носе у корпи како се не би поквариле и како би се споре даље расипале. Када наиђе на оне уцрване или старе, побере их па их даље распе по шуми како би очувао станиште.

„Пре сваке бербе мало се лупну по шеширићу како би се отресле споре, а беру се на два начина: један је да се ишчупају из земље и то место затрпа како би се очувао мицелијум или се секу ножићем,“ прецизира Стево.

Стево је члан Гљиварског друштва Нови Сад, тренутно спрема испит и како каже, стално учи. Узгаја и их и код куће, тако да су део његове трпезе готово сваког дана, што препоручује свима, будући да су одлична замена за месо.